Материал по изучению сербского языка


Уважаемые господа,
В помощь иммигрантам публикуем материал для занятий по сербскому языку.

Grad je lep.
Ruža je lepa.
More je lepo.
Šta je ovo?
Ovo je grad.
Šta je to?
To je ruža.
Šta je ono?
Ono je more.
Ovo, to, ono, šta.
Lep, lepa, lepo.


Красивый город.
Красивая роза.
Красивое море.
Что это?
Это город.
Что это?
Это роза.
Что это там?
Это море.
Это, то, что.
Красивый, красивая, красивое (красиво).

Примечание. Местоимение ovo указывает на лицо или предмет, расположенный близко к говорящему; to – на более удаленный предмет или лицо. Форма ono указывает на лица или
предметы, очень удаленные или находящиеся вне поля зрения.

Примечание. Здесь и далее в текстах матрицы даны, по возможности, максимально дословные переводы с сербского языка. Не стоит искать в них какие-либо художественные достоинства.


Vi uvek radite?
Da, svaki čovek radi.
Vi tako mislite ali grešite, vaš brat ne radi i vaša sestra ne radi.
Ja uvek radim ali ne učim ništa.
Ko zna gde je vaš brat?
Ja znam gde je on, ovde je.
On ništa ne radi i ništa ne uči.
Ja znam.
On, ona zna.
Vi znate.
Ja ne znam.
On, ona ne zna.
Vi ne znate.
Svaki, tako, gde, ovde, i.
Vaš brat, vaša sestra. Ništa.
Vi ne radite uvek.
Ja ne mislim.
Ko zna gde je moja majka.
Svaki čovek misli.
Moj brat uči ruski.
Ja sam ovde.
Šta mislite? Ništa.


Вы всегда работаете?
Да, каждый человек работает.
Вы так думаете, но ошибаетесь — ваш брат не работает и ваша сестра не работает.
Я всегда работаю, но не учу ничего.
Кто знает, где ваш брат?
Я знаю, где он — он здесь.
Он ничего не делает и ничему не учится.
Я знаю.
Он, она знает.
Вы знаете.
Я не знаю.
Он, она не знает.
Вы не знаете.
Всякий (каждый), так, где, здесь, и.
Ваш брат, ваша сестра. Ничто (ничего).
Вы не работаете постоянно.
Я не думаю.
Кто знает, где моя мать?
Каждый человек думает.
Мой брат учит русский язык.
Я здесь.
О чем думаете? Ни о чем.


— Izvinite, vi govorite francuski?
— Ne, nažalost, zašto pitate?
— Eto, ja sam Franciz, izgubljen sam ovde, ja ne govorim dobro.
— Šta želite?
— Molim, gde je ovde hotel?
— Hotel je tamo desno ali još daleko.
— Gde je ovde restoran?
— Restoran je odmah levo.
— A! Razumem, hvala. Doviđenja.

Ja želim, on, ona želi, vi želite. Doviđenja. Eto.
Ja pitam, on, ona pita, vi pitate. Odmah.
Izgubljen sam. Desno. Levo. Nažalost. Hvala.
Izvinite, šta je ovo?
Nažalost ne znam.
Grad je još daleko.
More je tamo desno.
Ja ništa ne želim.


— Простите, вы говорите на французском?
— К сожалению, нет. А почему вы спросили?
— Я француз. Я заблудился и плохо говорю (на сербском).
— Чем я могу помочь?
— Подскажите, пожалуйста, где здесь гостиница?
— Гостиница направо, но до нее еще далеко.
— А где здесь ресторан?
— Ресторан сразу налево.
— А! Понял, спасибо. До свидания.

Я хочу, он, она хочет, вы хотите. До свидания. Вот.
Я спрашиваю, он, она спрашивает, вы спрашиваете. Сразу (тотчас).
Я потерялся. Вправо (направо). Влево (налево). К сожалению. Спасибо.
Простите, что это?
К сожалению, я не знаю.
Город еще далеко.
Море там справа.
Мне ничего не нужно.


— Dobar dan, kako ste?
— Dobro sam, hvala, a kako ste vi?
— Ja nicam dobro, danas sam malo umoran.
— A zašto niste dobro?
— Zato što mnogo radim.
— Razumem vas, ali zašto mnogo radite, život nije samo rad!
— Stravno, ali znate, ne radim svaki dan. Moj rad je dosta težak pa sam zato umoran.

Ja nisam, on, ona nije, vi niste.
Dobar dan. Kako ste? Zašto, zato što. Pa.
Malo, dosta, mnogo. Razumem vas. Zato.
Ja nisam umoran ali ne radim mnogo.
Vi niste danas ovde? Ne, nisam.
On mnogo radi pa je zato umoran.


— Добрый день. Как ваши дела?
— Спасибо, хорошо. А как ваши дела?
— Не очень, устал сегодня немного.
— А почему не очень?
— Потому что много работаю.
— Понимаю вас, но для чего много работать. Жизнь ведь не только для работы.
— Это прекрасно, но знаете, я ведь не работаю каждый день. Моя работа довольно тяжелая и поэтому я устал.

Nisam, nije, niste. Отрицательная форма глагола «быть».
Добрый день. Как ваши дела? Почему, потому что. И.
Мало, достаточно (довольно), много. Я вас понимаю. Потому (поэтому).
Я не устал, потому что немного работал.
Вы сегодня не здесь? Нет.
Он много трудился и поэтому устал.


— Izgleda neko kuca na vrata.
— Da, stravno, ko je to?
— Poštar, pismo za vas!
— Ali ja ne čekam pismo.
— Vi ste gospodin Ivan Kostić?
— Da, da.
— Onda je pismo za vas.
— Gospođa Kostić ima takođe pismo.

Ja čekam, on, ona čeka, vi čekate.
Ko je to? Za vas. Neko. Gospodin, gospođa.
Ja kucam na vrata. Ja imam, on, ona ima, vi imate.
Ovo je pismo za vas.
Vi ste poštar.
Ja takođe čekam pismo.
Ko kuca na vrata?
On svaki dan čeka pismo.
Šta čekate? Ničta ne čekam.
Poštar je dobar čovek.
Ovo je lekcija za vas.


— Кажется, кто-то стучится в дверь.
— Да, действительно. Кто это?
— Почтальон, вам письмо.
— Но я не жду письма.
— Вы господин Иван Костич?
— Да, да.
— Тогда это ваше письмо.
— Для госпожи Костич тоже есть письмо.

Я жду, он, она ждет, вы ждете.
Кто это? Для вас. Некто (кто-то, кто-либо). Господин, госпожа.
Я стучу в дверь. Я имею, он, она имеет, вы имеете.
Это письмо для вас.
Вы почтальон.
Я тоже жду письмо.
Кто стучит в дверь?
Он ежедневно ждет письмо.
Чего вы ждете? Ничего не жду.
Почтальон хороший человек.
Эта лекция для вас.


— Šta radite večeras?
— Ništa naročito. Zašto?
— Zato šta sam danas slobodan, i večeras ima ovde dobar film.
— Kakav film?
— To je francuski film, vlo lep.
— Ja više volim pozorište.
— Šteta jer film je vrlo dobar.
— Ja vas vrlo dobro razumem, ali ja samo volim pozorište.
— Dobro, onda idem sam.

Ja volim, on, ona voli, vi volite.
Ja idem, on, ona ide, vi idete.
Ja više volim. Večeras. Naročito.
Ja vas razumem. Šteta. Ima.
On je večeras slobodan.
Ona voli pozorište.
Ovo nije francuski film.
Poštar ima pismo za vas.
Ona vas ne voli.
Večeras sam naročito umoran.


— Чем вы заняты вечером.
— Ничем особенным. А что?
— У меня сегодня свободный день и вечером здесь будет хорошее кино.
— Какое кино?
— Очень хороший французский фильм.
— Я предпочитаю театр.
— Жалко, ведь фильм очень хорош.
— Я вас прекрасно понимаю, но только я люблю театр.
— Хорошо, тогда я иду один.

Я люблю, он, она любит, вы любите.
Я иду, он, она идет, вы идете.
Я предпочитаю. Вечером. Особенно.
Понимаю вас. Жаль. Имеет.
Он вечером свободен.
Она любит театр.
Это не французский фильм.
У почтальона письмо для вас.
Она вас не любит.
Вечером я особенно уставший.


Ovaj čovek je visok a ova žena nije visoka.
Ovo dete takođe nije visoko.
Ovaj hotel je vrlo lep i njegova plaža je lepa.
Onaj Englez je visok, a njegova žena nije visoka ali je lepa.
Taj grad je veliki. Ta plaža je velika.
Ta ruža je lepa.
To dete nije visoko ali je lepo.
Ovaj, ova, ovo. Onaj.
Visok, visoka, visoko.
Taj, ta, to.
Veliki, velika, valiko.
Moja majka nije visoka.
Moj brat nije visok.
Ja sam visok (a).
Ovo je moje dete.
Pariz je veliki grad.
Beograd je takođe veliki grad.
Jadransko more je lepo.
Ovaj grad nije lep.
Ova žena je vrlo lepa.


Этот мужчина высокий, а эта женщина не высокая.
Этот ребенок тоже не высокий.
Эта гостиница очень красивая и ее пляж красив.
Тот англичанин высокий, а его жена не высокая, но красивая.
Тот город большой. Тот пляж большой.
Та роза красивая.
Тот ребенок невысокий, но красивый.
Этот, эта, это. Тот.
Высокий, высокая, высокое.
Тот, та, то. Большой, большая, большое.
Моя мать не высокого роста.
Мой брат не высокий.
Я высокий.
Это мой ребенок.
Париж – большой город.
Белград – тоже большой город.
Адриатическое море красивое.
Этот город не красивый.
Эта женщина очень красивая.


— Ko je ovaj čovek?
— Zašto to pitate?
— Zato što ne znam ko je on.
— Ne znam, prvi put ga vidim.
— Priča se da nije odavde.
— Mislim da je oženjen, da ima jedno dete, i da nije dugo ovde.
— On je inženjer. Pozdravlja me uvek kad ga vidim.
— Ništa više ne znam.

Prvi put. Priča se. Ja vidim, on, ona vidi, vi vidite.
Nije odavde. On mi izgleda. Mislim da…
Pozdravlja me, pozdravlja ga, pozdravlja vas.
Ja pozdravljam, on, ona pozdravlja, vi pozdravljate.
Ovaj čovek je moj brat.
Ja nisam odavde, ja sam stranac.
Izvinite, ja vas ne razumem.
Pozdravljam vas svaki put kad vas vidim.
Vi ništa više ne znate.
Ovaj inženjer nije oženjen


— Кто этот человек?
— Почему вы об этот спрашиваете?
— Потому, что не знаю кто он.
— Не знаю, я вижу его в первый раз.
— Говорят, что он не местный.
— Думаю, что он женат, имеет одного ребенка и здесь еще не долго.
— Он инженер. Он здоровается со мной, каждый раз, когда я его вижу.
— Больше ничего не знаю.

Первый раз. Рассказывают (болтают). Я вижу, он, она видит, вы видите.
Не отсюда (не местный). Мне кажется. Думаю, что…
Приветствует (здоровается).
Я приветствую, он, она приветствует, вы приветствуете.
Этот человек – мой брат.
Я не местный, я иностранец.
Простите, я не понимаю вас.
Я здороваюсь с вами каждый раз, когда вас вижу.
Вы ничего больше не знаете.
Этот инженер не женат.


— Molim te da ovaj rad završiš danas.
— Dobro, u koliko sati ideš?
— Mislim da idem odavde u osam sati, jer imam voz u devet sati.
— Da li je kofer već gotov?
— Da, gotov je.
— Nosiš li kišobran?
— Da, nosim ga. Vreme je danas promenljivo.
— Sutra imam važan sastanak u Beogradu.

Molim te, molim vas. U koliko sati.
Ja završim, ti završiš, on, ona završi, vi završite, završiti.
Ja imam, ti imaš, on, ona ima, vi imate, imati.
Da li? Imaš li? Nosiš li? Beograd, u Beogradu.
U koliko sati vam je voz za Beograd?
Mislim da je u devet sati.
Vreme danas nije lepo.
Imate li kišobran? Imam.
Da li je vaš sastanak važan? Da, važan je.
Kad završim ovaj rad, idem.
Kad idete? Sutra.
Ja radim u Beogadu.
Ti si umaran.
Ti nisi u Beogradu.


— Пожалуйста, заканчивай дела на сегодня.
— Хорошо, в котором часу ты едешь?
— Думаю выйти отсюда в восемь часов, так как мой поезд в девять.
— Ты уже подготовил чемодан?
— Да, подготовил.
— Ты носишь зонт?
— Да. Сегодня переменчивая погода.
— Завтра у меня важная встреча в Белграде.

Прошу тебя, прошу вас. Во сколько?
Я заканчиваю, ты заканчиваешь, он, она заканчивает, вы заканчиваете, закончить.
Я имею, ты имеешь, он, она имеет, вы имеете, иметь.
Да? У тебя есть? Ты носишь? Белград, в Белграде.
Во сколько твой поезд в Белград?
В девять часов.
Сегодня плохая погода.
У тебя есть зонт? Да, есть.
У тебя действительно важная встреча? Да.
Когда закончишь эту работу, пойдем.
Когда пойдете (поедете)? Завтра.
Я работаю в Белграде.
Ты не устал.
Ты не в Белграде.


— Dobro veče. Dajte mi, molim vas jelovnik.
— Evo odmah, izvolite. Šta želite?
— Dajte mi prvo jednu šljivovicu i jednu bečku šniclu.
— Zatim, dajte mi jedno pivo i jednu kafu.
— Koje pivo želite?
— Svejedo mi je.
— Onda “Jagodinsko“ pivo. Želite li još nešto?
— Ništa više, hvala.

Dobro veče. Dajte mi jednu šljivovicu. Nešto.
Zatim. Želite li još nešto? Svejedno mi je.
Želite li jednu šljivovicu?
Ne, hvala, ja ne volim šljivovicu, više volim kafu.
Moj kofer je vrlo težak.
Ova šljivovica nije dobra.
Dajte mi ovaj kofer, molim vas.
Je li Beograd daleko odavde?
Da, dosta.
Ja ništa više ne želim.


— Добрый вечер. Дайте меню, пожалуйста.
— Один момент, прошу вас.
— Чего изволите?
— Для начала одну сливовицу и шницель по-венски.
— Позже подайте пиво и кофе.
— Какое пиво желаете?
— Мне все равно.
— В таком случае «Ягодинское пиво». Что-то еще?
— Спасибо, больше ничего.

Добрый вечер. Подайте одну сливовицу. Что-либо (что-нибудь).
Затем (потом). Желаете ли еще чего-нибудь? Не важно.
Хотите сливовицу?
Нет, спасибо, я не люблю сливовицу, я предпочитаю кофе.
Мой чемодан очень тяжелый.
Эта сливовица не хороша.
Дайте мне, пожалуйста, этот чемодан.
Далеко ли до Белграда?
Да, довольно далеко.
Мне больше ничего не нужно.


— Izvinite, znate li gde ima dobar hotel u gradu?
— Imate ovde jedan vrlo dobar hotel, hotel „Balkan“.
— Dobro, a pošto je soba tamo?
— Evo samo da vidim…
— Soba staje tri hiljade dinara za jednu noć. Da li vam odgovara?
— Odlično, samo molim vas, dajte mi adresu jer ne znam gde je taj hotel.
— Imam kartu da vam dam, izvolite. Znate li gde je ova ulica?
— Ne znam.
— Onda da vam objasnim?
— Ne treba, imam dobar plan. Hvala na obaveštenju.

Znate li? Pošto je? Odlično.
Ovo staje… Da vam objasnim? Obavaštenje.
Ne treba. Treba da mi objasnite. Objasniti.
Ova soba nije lepa, ne odgovara mi.
Šta vam treba? Ništa mi ne treba.
Moj kofer je u hotelu.
Koliko staje (pošto je) soba za jednu noć?
Treba da mi objasnite gde je ova ulica jer ne znam.
Ova ulica nije daleko odavde.


— Извините, вы знаете хорошую гостиницу в этом городе?
— Здесь есть прекрасная гостиница – отель «Балканы».
— Хорошо. А, сколько там стоит комната?
— Судите сами…
— Комната стоит три тысячи динаров за ночь. Подходит?
— Отлично, только прошу вас, подскажите адрес, ведь я не знаю где этот отель.
— У меня есть карта, я дам вам ее. Пожалуйста. Вы знаете, где эта улица?
— Не знаю.
— Вам объяснить?
— Нет нужды, у меня хороший план. Спасибо за информацию.

Вы знаете? Почем? Отлично.
Это стоит… Вам объяснить? Информация (сообщение).
Не нужно. Мне нужно объяснение. Объяснить (-ся).
Эта комната не хороша, она мне не подходит.
Что вам нужно? Мне ничего не нужно.
Мой чемодан в гостинице.
Сколько стоит (почем) комната за ночь?
Мне нужно объяснить, где эта улица, потому что я не знаю.
Эта улица недалеко отсюда.


Ivan pita Branku:
— Želiš li da ideš negde da večeraš ili da večeraš ovde?
— Ja više volim da večeram u restoranu, danas sam umorna i ne želim da kuvam.
— Razumem, umorna si. Onda znaš li gde ima dobar restoran?
— Znam ovde blizu jedan dobar restoran, gde nije skupo.
— Eh da, to je dobra ideja, znam ga. Odličan je taj restoran.
— Čist je i miran. Tamo je muzika odlična.

Ja idem, ti ideš, on, ona ide, vi idete, ići.
Odličan restoran, odlična muzika, odlično obaveštenje.
Umoran čovek, umorna žena, umorno dete.
Čist, čista, čisto. Miran, mirna, mirno. Blizu.
Ovaj hotel nije skup.
Hrana je skupa danas.
Pivo je skupo.
Srpska muzika je vrlo lepa.
Koje pivo želite?
Branka je lepa žena.
Ivan je lep čovek.
Vaša ideja nije dobra.
Ova soba nije čista.
Ti nisi umorna.


Иван спрашивает Бранку:
— Хочешь пойти куда-нибудь поужинать, или поужинаем здесь.
— Я бы предпочла поужинать в ресторане, я сегодня устала и не хочу готовить.
— Понимаю, ты устала. Тогда подскажи, если знаешь, хороший ресторан.
— Я знаю поблизости хороший недорогой ресторан.
— Да, это прекрасная идея. Ресторан отличный.
— Он чистый и спокойный. И музыка там замечательная.

Я иду, ты идешь, он, она идет, вы идете, идти (ехать).
Отличный ресторан, отличная музыка, отлично, информация (сообщение).
Усталый мужчина, усталая женщина, усталый ребенок.
Чистый. Мирный (спокойный). Рядом (недалеко).
Это недорогая гостиница.
Сегодня дорогая еда.
Дорогое пиво.
Сербская музыка очень красива.
Какое желаете пиво?
Бранка – красивая женщина.
Иван – красивый мужчина.
У вас плохая идея.
Грязная комната (не чистая).
Ты не устала.


— Svetlana, šta radiš danas?
— Idem da se šetam. Vreme je danas vrlo lepo.
— Da, danas ne pada kiša kao juče.
— Ja volim sneg.
— Ja ne volim zimu jer mi je uvek hladno, volim leto i proleće.
— Jesen je takođe lepa.
— Svako doba je lepo.
— Da li mogu i ja da idem da se šetam?
— Da, to je odlična ideja.

Šetam se, šetaš se, šeta se, šetate se. Šetati se.
Šta radiš? Pada kiša. Hladan čovek, hladna zima, hladno leto.
Hladno mi je. Ja mogu, ti možeš, on, ona može, vi možete. Moći.
Ja ne volim sneg ali volim kišu.
Volite li da se šetate?
Da li vam nije hladno?
Hladno je kad pada sneg.
Ne mogu danas da se šetam.
Ova žena je umorna.
Možete li da idete sutra? Da, mogu.


— Светлана, чем ты сегодня занимаешься?
— Пойду, прогуляюсь. Сегодня прекрасная погода.
— Да, сегодня нет дождя, как вчера.
— Я люблю снег.
— Я не люблю зиму, потому что постоянно мерзну. Я люблю лето и весну.
— Осенью тоже красиво.
— Любое время года красиво.
— Можно и я пойду на прогулку?
— Да, это отличная идея.

Гуляю, гуляешь, гуляют, гуляете. Гулять (прогуливаться).
Что ты делаешь? Дождь (идет). Холодный человек, холодная зима, холодное лето.
Мне холодно. Я могу, ты можешь, он, она может, вы можете. Мочь.
Я не люблю снег, но люблю дождь.
Хотите прогуляться?
Вам не холодно?
Холодно – когда идет снег.
Я сегодня не могу идти гулять.
Эта женщина устала.
Вы можете пойти завтра. Да, могу.


Ovaj grad je mali ali vrlo lep.
Crkva, škola, pošta, skoro svaka kuća je mala, bela i ima crveni krov.
Takav je svaki mali grad u Srbiji.
— Koje je ovo drvo?
— Ovo je lipa, njen cvet je lep, a ono drvo je bagrem.
— Tamo desno je mala reka, videte li most?
— Da, a gde je železnička stanica?
— Treba da pređete most i stanica je odmah levo.

Mali grad, mala reka, malo drvo.
Svaki grad, svaka kuća, svako drvo.
Pređem, pređeš, pređe, pređete. Preći.
Srbija, u Srbiji. Pošta, u pošti.
Svaki mali grad je lep u Srbiji.
Šta vam treba? Ništa mi naročito ne treba.
Takav je život.
Ja sam skoro svaki dan umoran a ne znam zašto.
Izvinite ali treba da idem odmah.
Pošta danas ne radi.


Этот город мал, но очень красив.
Церковь, школа, почта, почти каждый дом маленький и белого цвета с красной
крышей.
В Сербии все небольшие города такие.
— Какое это дерево?
— Это липа, у нее красивые цветы, а вон то дерево – акация.
— Там справа маленькая речка, видите мост?
— Да, а где железнодорожная станция?
— Сразу слева, только нужно перейти мост.

Маленький город, маленькая река, маленькое дерево.
Каждый город, каждый дом, каждое дерево.
Перехожу, переходишь, переходит, переходите. Перейти (переехать).
Сербия, в Сербии. Почта, на почте.
Любой маленький город в Сербии красив.
Что вам нужно? Ничего особенного.
Такова жизнь.
Я устаю почти каждый день, а почему не знаю.
Простите, но нужно идти прямо сейчас.
Сегодня почта не работает.


Neko zvoni, otvaram vrata.
— Zdravo Svetlana, drago mi je da te vidim.
— Ti nisi sama?
— Ne, ovde je i moj muž.
— Izvolite unutra, sedite.
— Ko ovde puši? Imam „Nišku moravu“ i „Nišku drinu“, izaberite!
— Imaš li „Sarajevsku Moravu“?
— Nažalost nemam.
— Da skuvam kafu?
— Da, to je odlična ideja.
— Tvoj muž je iz Maribora, da li i on voli tursku kafu?
— Kako da ne!
— Mi vrlo retko pijemo čaj.
— Volite li muziku?
— Da, mnogo volimo muziku, narodnu, klasičnu i džez.
— Ko želi voćni sok?
— Ja! A moj muž više voli rakiju.

Otvaram vrata. Zdravo!
Drago mi je. Sedite. Izaberite. Kako da ne!
Ja nemam, ti nemaš, on, ona nema, mi nemamo, vi nemate.
Ja ovde ništa nemam.
Moj brat ne voli čaj.
Ja ne pušim a i moj muž ne puši.
Dajte mi „Nišku Drinu“.
Nemamo nažalost.
Želite li još nešto?
Dajte mi jedan voćni sok.
Ovaj čovek ne puši.
Koliko staje jedan voćni sok?
Voćni sok nije skup.


Кто-то звонит, открываем дверь.
— Здравствуй Светлана, рада тебя видеть.
— Ты не одна?
— Нет, я с мужем.
— Проходите, присаживайтесь!
— Кто курит? У меня есть «Niška morava» и «Niška drina», выбирайте.
— А у тебя есть «Sarajevska Morava»?
— Нет, к сожалению.
— Может приготовить кофе?
— Да, это прекрасная мысль.
— Твой муж из Марибора, он тоже любит кофе по-турецки?
— Еще бы!
— Мы очень редко пьем чай.
— Вы любите музыку?
— Да, мы очень любим музыку: народную, классическую и джаз.
— Кто-нибудь хочет сока?
— Я! А вот мой муж предпочитает ракию.

Открываю дверь. Здравствуйте.
Я рад (очень приятно). Присаживайтесь. Выбирайте. Еще бы (конечно)!
Не иметь чего-либо (кого-либо).
У меня ничего здесь нет.
Мой брат не любит чай.
Я не курю и, мой муж не курит.
Дайте мне «Nišku Drinu».
Нет в наличии, к сожалению.
Хотите ли чего-нибудь еще?
Подайте фруктовый сок.
Этот мужчина (человек) не курит.
Сколько стоит один фруктовый сок?
Сок недорогой.


— Dobro jutro Radmila, kako si?
— Hvala na pitanju, dobro sam, ali se žurim, idem na posao.
— A gde ti sad radiš?
— U kancelariji, u nekoj ulici kod Slavije.
— Ja sam već mesec dana tamo, ali izvini moram da idem da ne zakasnim.

Kako si? Hvala na pitanju. Pitanje.
Idem na posao. Kancelarija. Radim u kancelariji.
Neka ulica. U nekoj ulici.
Slavija. Kod Slavije. Moram da idem.
Sutra moram da idem na posao.
Da li vam je posao daleko odavde? Da dosta ali ne žurim se.
Koliko dugo radite tamo? Već mesec dana.
Ako radite ne treba da zakasnite.
Vaš posao je vrlo interesantan.
Vi niste uvek u kancelariji.
Ako si umoran ne moraš da radiš.


— Доброе утро, Радмила. Как у тебя дела?
— Спасибо за вопрос, нормально. Я спешу на работу.
— Где ты сейчас работаешь?
— В канцелярии, на одной из улиц у Славии.
— Я там уже месяц, но прости, я должна идти, чтобы не опоздать.

Как дела? Спасибо за вопрос. Вопрос.
Иду на работу. Канцелярия (кабинет). Работаю в кабинете.
Какая-то улица. У (при) Славии. Должен идти.
Завтра я должен пойти на работу.
Ваша работа далеко отсюда? Да, довольно далеко, но я не спешу.
Как долго вы там работаете?
Уже месяц.
Если работаете, то не нужно опаздывать.
У вас очень интересная работа.
Вы не всегда (находитесь) в кабинете.
Если ты устал, то не должен работать.


— Idem i ja do Slavije da malo pričamo.
— Ako želiš, inače izlazim iz kancelarije u dva.
— Onda da se vidimo u dva, toliko dugo te nisam video.
— I ja te dugo nisam videla, jer sam radila u Nišu.
— Evo, tu mi je kancelarija.
— Onda da te čekam tu u dva?
— Da, baš ovde na izlazu. Doviđenija.

Videti, ja sam video, ja sam videla, ti si video, ti si videla.
Raditi, ja sam radio, ja sam radila, ti si radio, ti si radila, on je radio, ona je radila.
Zašto se toliko žurite?
Da ne zakasnim, imam voz u sedam sati.
Zašto vas juče nisam video?
Zato što sam radio.
Ovaj čovek je čekao to pismo mesec dana.
Toliko brzo govorite da vas nisam razumeo.


— Пройдусь и я до Славии, немного поболтаем.
— Если хочешь (поговорить), в два я выхожу из канцелярии.
— Тогда увидимся в два, я так долго тебя не видел.
— И я давно тебя не видела, ведь я работала в Нише.
— Ну вот, моя канцелярия.
— В таком случае, я жду тебя здесь в два?
— Да, прямо на выходе. До свидания.

Видеть (увидеть).
Работать (делать).
Почему вы так спешите?
Чтобы не опоздать, у меня поезд в семь часов.
Почему я вас вчера не видел?
Потому что я работал.
Этот человек уже месяц ждет то письмо.
Вы так быстро говорите, что я вас не понимаю.


— Vi ste hulja!
— Ja? Zašto?
— Juče sam vas video, vi ste se sa mojom ženom vozili u automobilu.
— To je laž!
— Kako? Laž? Ali ja sam vas video!
— Da, ali to nije bio juče nego prekjuče.
Ponosna majka:
— Znate, moj sin govori engleski kao profesor, italjanski kao da mu je to maternji jezik, a
španski kao Španac.
— Govori li i esperanto?
— Kako da ne, kao rođeni esperantista!

Vaš brat je hulja, ništa ne radi!
Ja mu pričam nešto.
Zaboravio sam nešto u automobilu.
Milan ide u London sa mojom setrom.
Zašto je ovaj čovek toliko ponosan?
Ovo dete je bilo na ulici.
Moj maternji jezik je francuski.


— Вы негодяй!
— Я? С чего бы это?
— Я сам видел, как вы вчера с моей женой уезжали в автомобиле.
— Это неправда!
— Как неправда? Но я же сам вас видел!
— Да, только это было не вчера, а позавчера.
Гордая мать:
— Вы знаете, мой сын говорит на английском, как профессор. На итальянском так,
как будь-то это его родной язык, а на испанском, как испанец.
— А говорит ли он на эсперанто?
— Ну конечно, как урожденный эсперанец!

Ваш брат негодяй, он ничего не делает.
Я ему что-нибудь расскажу.
Я кое-что забыл в машине.
Милан едет с моей сестрой в Лондон.
Почему этот человек такой гордец?
Этот ребенок был на улице.
Французский – мой родной язык.


— Zdravo Nado, šta tu nosiš u torbi? Jao, pa to je mačka!
— Da, baš sam je sad dobila od mog suseda, pa je nosim kući.
— Ala je lepa!
— Da, vrlo je lepa. Izgleda da je to angorska mačka.
— Stravno, ima dugačke sive dlake. Kako se zove?
— Ne znam, još joj nisam izabrala ime.
— Zašto je ne zoveš Pepeljuga, to joj baš odgovara.
— Da, baš joj odgovara, imaš pravo Verice.
— Nado, idem sa tobom do tvoje kuće.
— Dođi ako hoćeš danas sam slobodna.

Nada nosi mačku u torbi.
Kako si Nado?
Nisam kupeo ovaj automobil, to je automobil mog suseda.
Prvo idem kući pa posle idem na posao.
Moja mačka ima dugačak rep.
Ne mogu da idem sa tobom u grad, idem sam.
Kako se zoveš?
Zovem se Verica.
Kako si Verice?
Vi ništa niste izabrali?
Ona se šeta sa mojom ženom.


— Здравствуй Нада, что это у тебя в сумке? Ух ты, да ведь это кошка!
— Да, я только что взяла ее у моего соседа, а сейчас несу домой.
— Какая она красивая!
— Да, очень красивая. Кажется – это ангорская кошка.
— Действительно, у нее длинная серая шерсть. Как ее зовут?
— Не знаю, я еще не выбрала имя.
— Почему бы тебе ни назвать ее Золушкой, ей очень подойдет.
— Да, очень подходит, ты права Верица.
— Нада, я пройдусь с тобой до твоего дома.
— Иди, если хочешь. Я сегодня не занята.

Нада несет в сумке кошку.
Нада, как дела?
Я не купил эту машину, это машина моего соседа.
Сначала я иду домой, а затем на работу.
У моей кошки длинный хвост.
Я не могу с тобой поехать в город, еду один.
Как тебя зовут?
Верица.
Верица, как твои дела?
Вы ничего не выбрали?
Она гуляет с моей женой.


— Dobar dan Gospodine, možete li da mi popravite sat?
— Za kad vam treba?
— Za sutra ako je moguće.
— Dajte mi ga, molim vas, da vidim šta mu je.
(Časovničar otvara sat)
— Vidim, feder je polomljen. Ako imam drugi isti, onda mogu da vam ga zamenim
odmah, inače dođete sutra.
— Koliko staje zamena federa?
— Hiljadu dinara.
— Dobro, u redu, onda sutra. Doviđenja.

Gospodine! Zaboravili ste torbu.
Časovničar treba da mi popravi sat.
Da li je to moguće.
Ovaj časovničar mi nije dobro popravio sat.
Da li možete da mi zamenite ovaj sat?
Kad ste ga kupili?
Juče, kod vas.
Onda mogu da vam ga zamenim.


— Добрый день, Господин. Вы можете отремонтировать часы?
— В какой срок вас устроит?
— К завтрашнему дню, если это возможно.
— Дайте мне их, пожалуйста, я посмотрю, что с ними.
(Часовщик вскрывает часы)
— Я вижу, что сломана пружина. У меня есть такая, если хотите, я могу заменить ее
прямо сейчас. Или, подождите до завтра.
— Сколько стоит замена пружины?
— Тысячу динаров.
— Хорошо, все в порядке, тогда завтра. До свидания.

Господин! Вы забыли портфель.
Мне нужен часовщик, чтобы отремонтировать часы.
Это возможно?
Этот часовщик плохо отремонтировал часы.
Вы можете заменить эти часы?
Когда вы их купили?
Вчера, у вас.
Тогда я могу вам их заменить.


— Izvinite, koliko je sati?
— Sad je sedam sati i deset minuta.
— Izvinite, ali mislim da vaš sat kasni, vidim na onom satu da je tačno sedam i četvrt.
— Strvarno, moj sat možda kasni jer sam juče zaboravio da ga navijem.

Sad je već sedam i dvadeset, a kroz deset minuta biće sedam i po.
Deset minuta posle sedam i po biće dvadeset do osam.
Pet minuta posle dvadeset do osam, biće petnaest do osam ili sedam i tri četvrt.
Kad je podne u Beogradu ili u Parizu, već je trinaest sati u Bukureštu ili u Sofiji.
U ponoć ljudi spavaju.
Мој сат није тачан, касни десет минута сваки дан.
Сад је тачно шест сати, морам да идем на посао.
Колико је сати? Сад је пет до седам.
Кроз два сата бићи поноћ.
Чекам још пет минута па идем.
Већ је подне, идем да једем.
Воз за Париз полази из Београда деветнаест сати.
Мој сат је тачан.
Време се мери сатом.
Видим на овом сату да је седам.
Букурешт је главни град Румуније.
Ви сте из Букурешта?
Ми смо у Букурешту.


— Извините, который час?
— Сейчас семь десять.
— Простите, но я думаю, что ваши часы отстают. Я вижу, что на тех часах семь с
четвертью.
— Не спорю, мои часы могут отставать, если я забываю с вечера их завести.

Сейчас уже семь двадцать, а через десять минут будет семь тридцать (семь и
полчаса).
Десять минут после семи тридцати и будет без двадцати восемь.
Пять минут после без двадцати восемь будет, без пятнадцати восемь или, семь и три четверти.
Когда в Белграде или в Париже полдень, в Бухаресте или в Софии уже тринадцать часов.
В полночь люди спят.
Мои часы не точны, они опаздывают на десять минут каждый день.
Сейчас ровно шесть часов, я должен идти на работу.
Который час? Сейчас без пяти семь.
Через два часа наступит полночь.
Жду еще пять минут и иду.
Уже полдень, иду обедать.
Поезд на Париж отходит из Белграда девятнадцать часов.
У меня точные часы.
Время измеряется часам.
Я вижу на этих часах семь.
Бухарест столица Румынии.
Вы из Бухареста?
Мы в Бухаресте.


Dragan Džadžić je po zanimanju mehaničar.
Živi u Despotovcu u Srbiji.
Oženjen je i ima dve ćerke i dva sina.
Njegova žena je krojačica.
Jedna ćerka se zove Dragana a druga Ljiljana.
Jedan sin se zove Aleksandar a druge Đorđe.
Otac, Dragan Džadžić ide u radionicu svaki dan u sedam sati.
Majka, Danica Džadžić radi kod kuće jer mora da se bavi sa decom.
Dragana je još mala, ima dve godine.
Ljiljana ide u osnovnu školu a Aleksandar u gimnaziju, u junu polaže maturu.
Đorđe je već student, studira filozofiju u Ljubljani.
Za vreme leta, oni uvek idu zajedno na more.
Треба да идем код механичара да ми поправи аутомобил.
Моја ћерка иде још у гимназију.
Ова кројачица добро ради.
Мој син се зове Александар а моја ћерка се зове Верица.
Идем у радионицу.
Радим у радионици.
Добра мајка се увек бави са децом.
Шта студирете? Ја студирам француски језик.
Кад ваша ћерка полаже матуру? У јуну.


Драган Джаджич по профессии механик.
Он живет в Деспотовце в Сербии.
Он женат и имеет двух дочерей и два сына.
Его жена портниха.
Одну дочь зовут Драгана, а другую Лиляна.
Одного сына зовут Александр, а другого Джордж.
Отец, Драган Джаджич, ежедневно в семь часов ходит в мастерскую.
Мать, Даница Джаджич, трудится дома, потому что должна заниматься ребенком.
Драгана еще мала, ей два года.
Лиляна ходит в среднюю школу, а Александр в гимназию. Они в июне сдают экзамены.
Джорже уже студент, изучает философию в Любляне.
В летнее время они всегда вместе ездят на море.
Нужно ехать к механику, чтобы он отремонтировал мне машину.
Моя дочь еще ходит в гимназию.
Эта портниха хорошо работает.
Моего сына зовут Александр, а дочь Верица.
Иду в мастерскую.
Работаю в мастерской.
Хорошая мать всегда занимается с ребенком.
Что учите? Я учу французский язык.
Когда ваша дочь сдает экзамены? В июне.


— Hoćite li da naučimo dane sedmice?
— Hoću jer ih još ne znam.
— Onda da vam kažem, sedmica ima sedam dana.
— To je sasvim logično kad se zove sedmica.
— Dobro ali ne prekidajte me kad treba da vam nešto objasnim.
— Dakle, danas je ponedeljak, ljudi ponovo idu na posao.
— U redu, razumeo sam.
— Sutra je utorak, drugi dan sedmice, a prekosutra biće sreda, dan koji se tako zove zato što je u sredini sedmice.
— Sasvim razumljivo i logočno.
— Posle srede dolazi četvrtak, četvrti dan sedmice.
— Onda imamo još petak koji je peti dan sedmice, subotu, koja se tako zove po jevrejskom prazniku, i najzad nedelju, dan odmora.
— Hoćete li da ih ponovite?
— Hoću: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak, subota, i nedelja.

Хоћу да идем у позориште.
Дали знате дане седмице? Знам их.
Ово није логично.
Молим вас, не прекидајте ме кад говорим.
У понедељак, морам да идем у град да нешто купим.
У недељу хоћу да идем да се шетам са својом женом.
Дан, седмица, средина, јеврејски празник, одмор.
Дан је дугачак.
Учимо дане.
Понедељак је први дан седмице.
Од понедељка до среде не радим.


— Хотите, выучим дни недели?
— Хочу, ведь я их еще не знаю.
— В таком случае, я скажу вам, что в неделе семь дней.
— Это совершенно логично, раз она называется седмица.
— Хорошо, но не перебивайте меня, когда мне нужно что-либо вам объяснить.
— Далее, сегодня понедельник, люди снова идут на работу.
— Хорошо, я понял.
— Завтра вторник, второй день недели, а послезавтра будет среда. Этот день так называется, потому что он в середине недели.
— Совсем понятно и логично.
— После среды наступает четверг, четвертый день недели.
— Далее у нас еще есть пятница, которая является пятым днем недели, суббота, названная так в честь еврейского праздника и, в конце недели, выходной день.
— Хотите их повторить?
— Хочу: понедельник, вторник, среда, четверг, пятница, суббота и воскресенье.

Хочу сходить в театр.
Вы знаете дни недели? Знаю.
Это не логично.
Прошу вас, не перебивайте меня, когда я говорю.
В понедельник я должен поехать в город и кое-что купить.
В воскресенье я хочу прогуляться со своей женой.
День, неделя, середина, еврейский праздник, отдых (перерыв).
Длинный день.
Учим дни (недели).
Понедельник – первый день недели.
Я не работаю с понедельника до среды.


Svetlana i Nadica su na pijaci.
Prodavač voća i povrća kaže:
— Izvolite gospođo, kruške, jabuke, dunje, šljive, izaberite!
— Neću voće, hoću povrće. Šta imate?
— Eto: krompir, paprike, paradajz!
— Pošto su paprike?
— Pet dinara komad.
— Onda, dajte mi deset komada.
— Želite li krompir, paradajz ili nešto drugo?
— Hvala, ne treba mi ništa više…
— Dajte mi, ipak, još jedan kilogram jabuka i pola kilograma šljiva.
— Sad ništa više neću, hoćeš li ti Nadice nešto?
— Ja neću danas ništa da kupim.

Gde su Svetlana i Nadica?
One su na pijaci.
Ja takođe idem na pijacu, treba da kupim voće.
Pošto su dunje?
Sto dinara kilogram.
Zašto nećete kruške?
Zato što ih ne volim. Više volim dunje.
Gde je prodavač, hoću da kupim nešto.


Светлана и Надица на рынке.
Говорит продавец фруктов и овощей:
— Госпожа, выбирайте, пожалуйста: груши, яблоки, айва, слива!
— Мне не нужны фрукты, нужны овощи. Что у вас есть?
— Вот: картофель, перец, помидоры!
— Сколько стоит перец?
— Пять динаров за штуку.
— Тогда дайте мне десять штук.
— Хотите картофель, помидоры или что-нибудь другое?
— Спасибо, мне ничего больше не нужно…
— Впрочем, дайте еще килограмм яблок и полкило сливы.
— Сейчас я не ничего больше не хочу. Надица, ты чего-нибудь хочешь?
— Я не хочу сегодня ничего покупать.

Где Светлана и Надица?
Они на рынке.
Я тоже иду на рынок, мне нужно купить фруктов.
Почем айва?
Сто динаров за килограмм.
Почему вы не хотите груши?
Потому что я их не люблю. Я предпочитаю айву.
Где продавец, хочу кое-что купить.


— Prošli put smo naučili imena dana, danas treba da naučimo imena meseci.
— To je sasvim jednostavno pošto su imena meseci skoro ista na svim jezicima.
— Imamo, dakle: januar, februar, mart, april, maj, juni, juli, avgust, septembar, oktobar, novembar i decembar.
— Kao što vidite, nije teško zapamtiti ih.
— Obično, proleće traje od dvadeset prvog marta do dvadesetog juna, leto od dvadeset prvog juna do dvadesetog septembra, jesen od dvadeset prvog septembra do dvadesetog decembra, a zima od dvadeset prvog decembra do dvadesetog marta.
— Jedna godina ima dvanaest meseci.

Шта смо данас научили?
Научили смо имена месеци.
Да ли је било тешко?
Не, било је сасвим једноставно.
Ја сам запамтио имена месеци.
Колико месеци траје лето?
Лето траје три месеца.
У августу обично не радим.
У августу идем у Дубровник.
Ime, dan, mesec.
Jedan mesec, dva meseca, pet meseci.
Jedno ime, dva imena.
Danas je petnaesti septembar.
Od petnaestog septembra idem na more.


— В прошлый раз мы выучили названия дней, сегодня нужно выучить названия месяцев.
— Это совсем просто, потому что названия месяцев на всех языках звучат практически одинаково.
— Итак, мы имеем: январь, февраль, март, апрель, май, июнь, июль, август, сентябрь, октябрь, ноябрь и декабрь.
— Как видите, их не трудно (легко) запомнить.
— Обычно, весна длится с двадцать первого марта по двадцатое июня, лето с двадцать первого июня по двадцатое сентября, осень с двадцать первого сентября по двадцатое декабря, а зима с двадцать первого декабря по двадцатое марта.
— В году двенадцать месяцев.

Что мы сегодня выучили?
Мы выучили названия месяцев.
Это было трудно?
Нет, это было совсем просто.
Я запомнил названия месяцев.
Сколько месяцев продолжается лето?
Лето длится три месяца.
В августе (я) обычно не работаю.
В августе (я) еду в Дубровник.
Имя (название), день, месяц.
Один месяц, два месяца, три месяца.
Одно имя, два имени.
Сегодня пятнадцатое сентября.
С пятнадцатого сентября еду на море.


Jedan đak se igrao ispred velike kuće.
Dolazi poštar i upita ga:
— Mali da li ti je mama kod kuće?
— Da, odgovori dečak i nastavi da se igra.
Poštar dugo zvoni na kapiji, ali niko ne otvara.
— Hej, mali nevaljalče, zašto si me slagao da ti je mama kod kuće? upita ga poštar.
— Nisam slagao, to nije moja kuća.

Hej, mali, zašto se igraš kad treba da učiš?
Igram se još malo pa posle idem da učim.
Zašto nisi nastavio da se igraš?
Zato što je trebalo da idem da učim.
Ja sam ispred kuće.
Zašto niste odgovorili kad sam vas pitao da li vam je brat kod kuće?
Zašto ne otvarate kapiju kad neko zvoni?
Zato što neću.
Zvonim već pola sata a niko ne otvara.
Zašto ste me slagali.
Ova žena me nikad nije slagala.


Один подросток играет около большого дома.
Подошел почтальон и спросил его:
— Малый, твоя мама дома?
— Да, — отвечает ребенок и продолжает игру.
Почтальон долго звонит в ворота, но никто не открывает.
— Эй, маленький шалун, почему ты солгал мне, что твоя мама дома? — спросил его
почтальон.

Я не солгал, это не мой дом.
Эй, малыш, почему ты играешь, когда нужно заниматься.
Поиграю еще немного и, после пойду заниматься.
Почему ты не продолжаешь играть?
Потому что нужно идти заниматься.
Я перед домом.
Почему, когда я вас спрашивал, вы не ответили мне, дома ли ваш брат?
Почему вы не открыли ворота, когда кто-то звонил?
Потому что не хочу.
Я звоню уже полчаса, а никто не открывает.
Почему вы меня обманули?
Эта женщина ни разу меня не обманула.


Danas učimo buduće vreme, jer nam je ono sad neophodno.
Vrlo je jednostavno, u principu, posle osnove glagola (infinitiv bez « TI »), treba da
dodate sledeće nastavke: ću, ćeš, će, ćemo, ćete, će.
Nije uvek tako jer ima izuzetaka.
Naučićete izuzetke vežbanjem i videćete da buduće vreme nije teško.
Na primer, buduće vreme glagola znati je :
Znaću, znaćeš, znaće, znaćemo, znaćete, znaće.
Kao što vidite, menjanje glagola nije teško.
Izuzeci nisu teški.
Danas smo naučili nastavke budućeg vremena.
Koji su nastavci budućeg vremena?
Vežbanje je neophodno.
Kad idete za London? Ne znam, videću, možda sutra.
Treba da učim menjanje glagola.
Danas nemam vremena da idem u pozorište.
Ne znam gde je železnička stanica.
Pitaću ovog čoveka, možda zna.


Сегодня изучим будущее время, так как оно нам сейчас необходимо. В принципе, все просто. После корня глагола (настоящее время без «TI») нужно добавить следующие окончания:
ću, ćeš, će, ćemo, ćete, će. Но это не всегда так, потому что есть исключения. Изучите эти исключения и вы увидите, что будущее время глаголов это легко. К примеру, будущее время глагола знать:
Znaću, znaćeš, znaće, znaćemo, znaćete, znaće.

Как вы видите, глаголы спрягать просто. Исключения не трудные. Сегодня мы выучили окончания глаголов в будущем времени. Какие есть окончания у глаголов в будущем времени?
Упражнения необходимы.  Когда вы едете в Лондон? Не знаю, увидим, возможно, завтра. Необходимо выучить спряжение глагола. Сегодня у меня нет времени, чтобы пойти в театр.
Я не знаю где железнодорожная станция. Спрошу этого человека, возможно, он знает.


Kad hoćete da pošaljete pismo, paket ili novac, idete u poštu.
U svakoj pošti ima više šaltera.
Ponekad mora da se čeka red ispred šaltera.
Jedan šalter je za prodaju maraka i međunarodnih kupona, jedan za uputnice i
preporučene pošiljke, jedan za pakete, hitna pisma i avionska pisma.
Na ulazu se nalaze poštanski sandučići.
Za preporučena pisma, povratnice i telegrame treba da ispunite jedan formular.
Za obaveštenja idete na šalter za obaveštenja, a za važne reklamacije idete kod
upravnika.

— Molim vas, hoću da pošaljem preporučeno pismo za Francusku. Koliko staje?
— Hoćete li da ga pošaljete avionom?
— Da.
— Onda četiri sto dinara.
— Želite li sa povratnicom?
— Ne, ne treba.
— Dajte mi dva međunarodna kupona.
— Za međunarodne kupone treba da idete na šalter broj tri.
— Veliki je red na ovom šalteru, ne mogu da čekam.
— Dajte mi još, molim vas, jednu marku od pedeset dinara i jednu od sto dinara.
— Evo, izvolite.
— Hvala.


Когда вы хотите отправить письмо, бандероль или деньги — вы идете на почту.
В каждом почтовом отделении есть несколько окошек.
Иногда нужно подождать своей очереди перед окошком.
Одно окошко предназначено для торговли марками и купонами, одно для
отправки и получения посылок, одно для бандеролей и писем.
На входе находятся почтовые ящики.
Для того, чтобы отправить заказные письма и телеграммы заполняется бланк.
За информацией подойдите к окошку справочной, по важным вопросам
обращайтесь к управляющему.

— Извините, я хочу отправить заказное письмо во Францию. Сколько это будет
стоить?
— Вы хотите отправить его авиапочтой?
— Да.
— В таком случае, четыреста динаров.
— Хотите отправить с уведомлением?
— Нет, этого не нужно.
— Дайте мне два международных купона.
— За международными купонами нужно подойти к третьему окошку.
— У этого окошка большая очередь, я не могу ждать.
— Дайте мне еще, пожалуйста, одну марку в пятьдесят динаров и одну марку в сто
динаров.
— Пожалуйста.
— Спасибо.


— Добро вече. Желео бих да знам да ли имате слободних соба?
— За колико особа?
— За две особе.
— Хоћете ли собу са два кревета?
— Да, и са купатилом ако je могуће.
— Имамо једну на трећем спрату. Колико oстајете?
— Само једну ноћ.
— Онда молим вас испуните ове две пријаве, сад ћу да вас водим до собе.

Идемо y хотел.
У хотелу морате увек да испуните пријаву.
За колико особа je ова соба?
За једну особу.
Који je број моје собе?
Број пет.
Хоћете ли да ме водите до моје собе?
Тежак je овај кофер, хоћете ли да ми га донесете?
Да ли je ова соба са купатилом или без купатила?
Да ли je тридесет пет динара за собу или по особи?
Желео бих да узмем ову собу али скупа ми je.


— Добрый вечер. Хочу узнать, есть ли у вас свободные номера?
— На сколько человек?
— На двоих.
— Хотите номер с двумя кроватями?
— Да, и с ванной комнатой, если можно.
— У нас есть один номер на третьем этаже. На сколько остаетесь?
— Только на ночь.
— Тогда, заполните, пожалуйста, две регистрационных карты. Сейчас вас проводят в номер.

Едем в гостиницу.
В гостинице всегда нужно заполнять регистрационную карту.
На сколько человек этот номер?
На одного.
Какой номер у моей комнаты.
Пятый номер.
Хотите проводить меня до номера?
Этот чемодан тяжелый, хотите, мы его донесем?
Этот номер с ванной комнатой или без?
Тридцать пять динаров за комнату или с человека?
Я хотел бы взять этот номер, но для меня это дорого.


Пењемо ce лифтом на трећи спрат.
Десно y ходнику je соба број пет.
Соба je доста велика. Кроз широки прозор види ce море.
Овде има два кревета a поред сваког кревета по један ноћни сточић.
На поду ce налази тепих y народном стилу.
У соби има још један сто са фиоком, две столице, једна фотеља и један орман са огледалом.
Одмах лево од улаза има једна завеса иза које ce налази купатило.
Купатило je мало али удобно: када, умиваоник, славина за топлу и славина за хладну воду, утикач за електрични бријач.
Ништа не недостаје.
Какав je ово хотел, лифт не ради a соба ми je на седмом спрату!
Онда соба није удобна, нема ормана.
У купатилу нема утикача за бријач.
Славина за топлу воду даје хладну воду a славина за хладну воду даје топлу воду.
Не треба ми такав хотел!
Одмах ћу да идем одавде!
Није то једини хотел y граду.


Поднимаемся в лифте на третий этаж.
Справа по коридору находится комната номер пять.
Номер достаточно большой. Через широкое окно видно море.
Здесь две кровати, а перед каждой кроватью есть ночной столик.
На полу ковер в народном стиле.
Еще в номере стол с выдвижным ящиком, два стула, кресло и шкаф с зеркалом.
Сразу слева от входа за занавеской ванная комната.
Ванная комната небольшая, но удобная: ванна, раковина, кран с горячей и
холодной водой, розетка для бритвы.
Всего достаточно.
Ну что за гостиница. Лифт не работает, а мой номер на седьмом этаже!
Номер неудобный, нет шкафа.
В ванной комнате нет розетки для бритвы.
Из крана с горячей водой течет холодная, а из крана с холодной водой — горячая.
Не нужна мне такая гостиница!
Уйду отсюда прямо сейчас!
Это не единственная гостиница в городе.


Одлучим да идем да једем y ресторан и наиђем на врло симпатичну гостионицу на обали Саве.
Не разумем све што je написано ујеловнику, a стидим ce да признам келнеру своје незнање.
Нека, наручићу било шта.
Наручим «српски пасуљ» са салатом од киселог купуса иако не знам шта je то.
Келнер ми донесе прво кашику, виљушку и нож.
Дође поново да ми донесе тањир, чашу, салвету и хлеб.
Јело je одлично, српски пасуљ je мало љут али свакако бољи и укуснији од пасуља
куваног на француски начин.
Овде су људи углавном свуда толико љубазни и гостопримљиви да морамо да им
опростимо њихову спорост.
Шта сте одлучили?
Одлучио сам да не пушим више.
Овај келнер je врло симпатичан.
Имате ли јеловник написан латиницом?
Стидим ce свог незнања.
Шта сте наручили?
Још ништа.
Замените ми молим вас ову виљушку, није баш чиста.
Српска кухиња je доста љута.
Зашто je овај човек толико љут?


Решил пойти пообедать в ресторане и нашел очень симпатичный ресторанчик на берегу Савы.
Не понимаю еще всего, что написано в меню, но мне стыдно признаться официанту в своем незнании.
Ну и пусть, сделаю заказ, и будь, что будет.
Не знаю, что это, но заказываю суп из фасоли и салат из квашеной капусты.
Сначала официант принес мне ложку, вилку и нож.
Позже он вернулся ко мне, чтобы принести тарелку, бокал, салфетки и хлеб.
Еда была отличной, суп в меру острый и фасоль, приготовленная по-французски, очень вкусная.
Здесь люди в основном все такие добрые и гостеприимные, что мы должны простить им их медлительность.
Что вы решили?
Решился больше не курить.
Этот официант очень симпатичный.
У вас есть меню написанное латиницей?
Стыжусь своего незнания.
Что вы заказали?
Еще ничего.
Пожалуйста, поменяйте эту вилку, она грязная.
Сербская кухня довольно острая.
Почему этот человек так зол?


Продавао човек диње, кад наиђе један Циганин.
Човек ce хтеде нашалити, па му рече:
— А, бре, Циго, ако ме одмах брзо слажеш, даћу ти једну дињу.
— Шта ће ми две диње, молим те, газда, доста ми je једна! — одговори Циганин.
— Па једну сам ти и казао.
— Богами, казао си ми да ћеш ми дати две!
— Лажеш, Циго!
— Е, кад лажем, дај ми ту једну дињу што си ми обећао за лаж! — рече Циганин и однесе дињу.
(Народна прича)
Пошто су диње?
Два динара килограм.
Лажеш, пријатељу, јуче су биле много јефтиније.
Купићу ипак две диње.
То не могу да вам обећам данас јер није сигурно.
Чекајте до сутра па ћу вам сигурно казати.
Сваки народ има своје пословице.
Знате ли неку српску или хрватску пословицу?
Знам само две или три.


-Торговал мужик дынями, когда подошел к нему цыган.
Мужик решил пошутить и говорит ему:
— Циго, если ты меня сейчас же быстро обманешь, дам тебе одну дыню.
— Ну что ты хозяин, не хочу я две дыни, мне и одной достаточно! — отвечает цыган.
— Так я про одну тебе и говорю.
— Бог с тобой, ты сказал, что хочешь дать мне две дыни!
— Врешь, Циго!
— Ну, раз вру, то отдай мне ту дыню, что обещал за ложь — говорит цыган и уносит дыню.
(Народный фольклор)
Сколько стоят дыни?
Два динара килограмм.
Обманываешь друг, вчера они были намного дешевле.
Куплю, все-таки, пару дынь.
Я не могу вам этого сегодня пообещать, потому что не уверен.
Подождите до завтра, я хочу говорить с уверенностью.
У каждого народа есть свои пословицы.
Вы знаете, какую-нибудь сербскую или хорватскую пословицу.
Знаю две или три.


Данас je врло топло. Moja пријатељица Евлина, Францускиња, и ја смо одлучиле да идемо на плажу.
Пошто je заборавила свој купаћи костим y хотелу, а ћу joj позајмити један од својих.
Плажа y Улцињу je песковита, велика и лепа.
Нема гужве, само неколико купача и деца која ce играју y песку.
Ми смо дошле да ce купамо.
Ја не волим да пливам али обожавам да лежим на гуменом душеку и да ме таласи љуљају.
— Наравно, на Јадранском мору таласи нису тако велики као на Ламаншу или на Атлантском океану, нема ни плиме ни осеке али je ово море топло и његова плава боја je толико интензивна — рече Евлина.
(Наставља ce.)
Где je плажа?
Плажа je на излазу града.
Ko овде зна да плива?
Волим да лежим на топлом песку.
Изгубила сам свој купаћи костим.
Нећу овде да ce купам јер нема таласа.
Обожавам море и песак.
Хоћете ли да ми позајмите гумени душек?
Деца много воле песак.
Обично, мала мора немају ни плиме ни осеке.


Сегодня очень жарко. Моя подруга Эвлина, француженка, и я решили пойти искупаться.
Так как она забыла свой купальник в гостинице, я дала ей взаймы один из моих.
Пляж в городе Улцине песчаный, большой и красивый.
Нет толпы, только несколько купающихся и дети, играющие вокруг.
Мы пришли купаться.
Я не люблю плавать, но обожаю лежать на надувном матрасе, позволяя волнам качать меня…
— Конечно, на Адриатике волны не такие большие, как на Ламанше, либо на
Атлантическом океане, тут нет ни приливов, ни отливов, но зато это море теплое и
такое синее – сказала Эвлина.

Где пляж?
Пляж на выезде из города.
Kтo из вас умеет плавать?
Я люблю лежать на горячем песке.
Я потеряла свой купальник.
Я не хочу здесь купаться, так как нет волн.
Я обожаю море и песок.
Вы бы не могли одолжить мне надувной матрас?
Дети очень любят песок.
Обычно, на малых морях нет прилива и отлива.


— Хм… — одговорих joj. Зар не мислиш да вараш своју Азурну обалу са Јадраном?
— Варање!.. То ce догађа на летовању — шаљиво одговори она.
Она извади из своје торбице крем за сунчање, и наочаре за сунце.
Ни она не плива много јер жели да поцрни.
Наше баке су носиле сунцобране да ce сакрију од сунца.
A шта ће радити наше унуке?!
Изгубила сам наочаре за сунце y води.
Ја не носим шешир јер хоћу да поцрним.
Нећете никад поцрнети од париског сунца.
Није лепо варати, зар ce не стидите!
Сунчам ce већ десет дана a још нисам поцрнео.
То ce догађа сваки дан.
Ko je сипао песак y мој шешир?!
То je врло лоша шала.
Човек не ради никад ништа узалуд.


— Хм… – ответила я. Разве ты не думаешь, что изменяешь своему Лазурному
побережью с Адриатикой?
— Измена!.. Это же случается только летом, – шутливо ответила она.
Она достала из своей сумки крем для загара и солнечные очки.
Она не купается много, так как хочет загореть.
Наши бабушки носили зонтики, чтобы спрятаться от солнца.
A что будут делать наши внучки?!
Я потеряла в воде солнечные очки.
Я не ношу шляпу, так как хочу загореть.
Под парижским солнцем невозможно загореть!
Изменять не красиво, разве вам не стыдно!
Я загораю уже десять дней, но загореть не получается.
Это случается ежедневно.
Kтo насыпал песок в мою шляпу?!
Это очень плохая шутка.
Человек не делает никогда ничего просто так.


(Звиждук). Милиционер нареди да ce кола зауставе.
— Друже, учинили сте прекршај!
— Какав прекршај?
— Пресекли сте пуну линију!
— Дајем вам реч да нисам!
— Како да нисте! Ја и мој колега смо вас видели!
— Сигурно нисте добро видели, знам ваљда како возим.
— Чујте, друже, немојте тако. Уосталом немам ја шта да дискутујем са вама, дајте
ми вашу возачку дозволу и саобраћајну дозволу!
— Чујте, можда нисам добро видео, неки огроман камион ми je заклонио вид, тако
да уопште нисам приметио пуну линију.
-To сви кажу, али код мене то не пали, познајем ја свој посао, дајте ми одмах ваше
папире, иначе идете код судије за прекршаје!
— Добро, ево вам саобраћајна дозвола и возачка дозвола.
— Уреду ствар, казна je хиљаду динара, односно десет нових динара.
— Можда нисте намерно, како кажете, пресекли линију, али закон je закон.
— Ево вам потврде, a следећи пут да пазите.
Хеј друже, зашто ce нисте зауставили кад сам вам наредио?

Извините, нисам вас приметио на време.
Шта сам учинио?
Ништа нисте учинили, само хоћу да видим ваше папире.
Ево вам, изволите.
Добро je, можете даље.
Да ли сам на добром путу за Дубровник?
Да, само што je Дубровник још двеста километара одавде.
Нећу уопште да дискутујем са вама.
Немојте да пресечете пуну линију.


(Свисток). Милиционер приказал остановить машину.
— Товарищ, вы совершили нарушение!
— Какое нарушение?
— Вы пересекли сплошную линию!
— Я даю вам слово, что нет!
— Как же нет! Я и мой коллега это увидели!
— Скорее всего, вы не могли это видеть. Я ведь знаю, как ехал.
— Слышишь, дружок, зачем же так. Впрочем, нечего мне с вами дискутировать,
дайте мне ваши права и техпаспорт на машину!
— Видите ли, возможно я ошибся, какой-то огромный грузовик помешал мне
разглядеть линию, и я ее вообще не увидел.
-Tак все говорят, но у меня это не пройдет, я хорошо знаю свою работу, бумаги
немедленно сюда, иначе окажетесь в суде, у прокурора!
— Ладно, вот вам права и техпаспорт.
— Хорошо, штраф составляет тысячу динаров, т.е. десять новых динаров.
— Может быть вы не пересекли линию намеренно, как вы и сказали, но закон есть
закон.
— Вот вам квитанция, но в следующий раз будьте осторожнее.

Эй, товарищ, почему не остановились, когда я вам приказывал?
Извините, я вас не заметил сразу.
Что я совершил?
Ничего, я только хочу посмотреть ваши бумаги.
Вот они, пожалуйста.
Ладно, можете продолжать путь дальше.
Я правильно еду на Дубровник?
Да, только до Дубровника нужно ехать еще двести километров.
Я не хочу с вами дискутировать.
Не пересекайте сплошную линию.


БИТКА НА МАРИЦИ (1371 године).
После дугог пешачења српска војска je стигла до реке Марице и одлучила ту, код
Черномера, да преноћи.
Нажалост, Турци cy били баш y близини што Срби нису ни знали.
Пошто су били уморни, Срби су тврдо заспали.
Чак су заборавили да поставе стражу.
Турци нападоше Србе врло рано.
Сањиви и изненађени Срби нису мислили ни да ce бране.
Почеше да беже али Турци су их стизали, убијали копљима и буздованима, секли
јатаганима и газили коњима.
Многи ce Срби удавише y реци…
Река Марица je текла мутна и крвава.
Тако започе освајање Балкана.
Војска стиже до реке Марице.
Кад војска стигне до реке, биће већ касно.
Заспали смо врло касно.
Ја сам већ знао да су Турци y близини, он je тек после сазнао.
Док спремаш вечеру ја ћу спремити своју лекцију.
Турци увек брзо нападају.
Многи људи гину y саобраћајним несрећама.
Он je погинуо y саобраћајној несрећи.
У помоћ! давим се.
Јадан човек, удавио ce.


БИТВА НА РЕКЕ МАРИЦЕ (1371 года).
После продолжительного пешего перехода сербские войска подошли к реке
Марице и решили тут, недалеко от села Черномера, ночевать.
К сожалению, поблизости отсюда находились турки, но сербы этого не знали.
Поскольку сильно утомились, сербы крепко заснули.
Даже забыли поставить стражу.
Турки внезапно атаковали сербов под утро.
Заспанные и неподготовленные к сражению сербы, почти не защищались.
Они начали отступать, но турки их догоняли и убивали копьями и булавами,
резали их ятаганами, наступали на них, топтали конями.
Многие сербы утонули в реке…
Воды реки Марицы стали мутными и кровавыми.
Так начался захват Балканского полуострова.
Войска добрались к реке Марице.
Когда войска подойдут к реке, уже будет поздно.
Мы заснули в поздний час.
Я чувствовал, что турки недалеко, но узнал об этом позже.
Пока ты готовишь ужин, я буду делать уроки.
Турки всегда внезапно атакуют.
Многие люди гибнут в ДТП.
Он погиб в дорожно-транспортном происшествии.
На помощь! Я тону.
Несчастный человек. Утонул в реке.


Фема — Хоћеш ли да будеш Жан?
Јован. — Џан? Сад ме правите Циганином!
Ф. — Лудо, лудо! То сви Французи имаду.
Ј. — Шта Французи, оне поганије што жабе једу?
Ф. -То je нобл, Жан.
J. — Зар би ви јели?
Ф. — Јохан, ти још не осећаш шта je то ноблес. Што год je y моди, то je лепо.
J. — Бога вам, мајсторице, зар би ви носили чиизме c мамузама кад би то било y
моди?
Ф. — Дакако, то ce зове ноблес.
Ј. — И панталоне?
Ф. — Зар ти ниси видео да мадаме носе фрак?
Ј. — Хе, хе! Тако бих најпосле ја морао обући сукњу кад бих ce на моду дао.
Јован Стерија Поповић «Покондирена тиква». Позоришни комад.
Мода ce мења сваке године.
Шта je сад y моди?
Сад je мини-сукња y моди.
Ја никад не бих могла да носим фрак.
Треба да ce обучем па да идем.
Да ли само Французи једу жабе?
Фрак више није y моди.
Зар ме правите будалом?
Не волим овај позоришни комад.
Кад бих имао времена, ишао бих да ce шетам.


Фема – Ты хочешь быть Жаном?
Йован — Джан? Теперь вы меня делаете цыганом!
Ф. — Безумно, безумно! Так делают все французы.
Й. — Что французы? Тот сброд, что ест лягушек?
Ф. –Это красиво, Жан.
Й. – Разве вы бы это кушали?
Ф. — Йохан, ты еще не чувствуешь, что это прекрасно. Все что модно — это красиво.
Й. – Бог с вами, хозяйка, неужели вы бы носили сапоги со шпорами, если бы это
было модно?
Ф. – Конечно, это считается красивым.
Й. — И брюки?
Ф. – А разве ты не видел, что мадам носит фрак?
Й. — Хе, хе! Хорошо, что сейчас не модно носить юбку, а то мне бы пришлось ее
надеть.
Йован Стерия Попович «Тыква, возомнившая себя чашей» пьеса.
Мода меняется ежегодно.
Что сейчас модно?
Сейчас мини-юбки в моде.
Я бы никогда не смогла надеть фрак.
Я должен одеться и уйти.
А только французы кушают лягушек?
Фрак уже не в моде.
Разве вы меня считаете глупым?
Я не люблю эту пьесу.
Если бы у меня было время, я бы пошел гулять.


Врљајући по тој земљи, стигнем y неки велики многољудни град.
На пространој пијаци тога града искупио ce силан народ, и подигла ce страшна
граја, да уши човеку заглухну.
Одседнем y једну гостионицу баш према пијаци и упитам механџију што ce
скупио толики свет?
— Ми смо мирни и ваљани људи -отпоче ми он причати — верни смо и послушни
своме кмету.
— Зар je код вас кмет најстарији? — прекидох га питањем.
— Код нас управља кмет и он je најстарији: после њега пандури.
Ја ce насмејах.
— Што ce смејеш …? Зар ти ниси знао…? A одакле си ти…?
Ја му испричам како сам залутао и да сам из далеке земље Србије.
— Слушао сам ja o тој чувеној земљи! — прошапута онај за себе, и погледа ме c
решпектом, a затим ми ce обрати гласно:
— Ето, тако je код нас — продужи он. Кмет управља са својим пандурима.

Радоје Домановић «Данга» (приповетка).
Већ два сата како лутам a нисам наишао ни на један ресторан.
Београд, Загреб и Љубљана су многољудни градови.
То je чувени човек.
Где сте залутали, није требало да идете толико далеко.
Зашто ce смејете, ово што вам причам je врло озбиљно.
Овај човек je најстарији y граду, има преко сто година.
Слушао сам o њему али не знам ко je он.
Зашто сте ce баш данас скупили?
Послушан ми je пас, ради све што му ја кажем.
Заглухнуо сам од ове граје.
Читајте гласно ваше лекције.


Слоняясь без дела по этой стране, я оказался в большом городе.
На просторном базаре этого города собралась тьма-тьмущая народа, стоял шум и гам, оглушая человека.
Зашел я в один кабак, напротив базара, и спросил у посетителя, почему собралось столько народу?
— Мы — тихие и порядочные люди, – начал он мне рассказывать – мы верны и покорны нашему сельскому старосте.
— Разве у вас есть сельский староста? – перебил я его, задав вопрос.
— У нас правит сельский староста и он является самым старшим: после него – стражник.
Я улыбнулся.
— Почему улыбаешься? Разве ты этого не знал…? A ты откуда …?
Я рассказал ему, как сбился с дороги, что я из далекой страны – Сербии.
— Слышал я про эту известную страну! – прошептал тот про себя и посмотрел на меня с уважением и обратился громко:
— Вот, такие у нас правила – продолжил он. Сельский староста правит со своими стражниками.
Радое Доманович «Данга» (рассказ).
Уже два часа брожу по улицам и пока не нашел ни одного кафе.
Белград, Загреб и Любляна — многолюдные города.
Это известный человек.
Как же вы заблудились, не нужно было вам идти так далеко.
Почему вы смеетесь? То, о чем я говорю, очень серьёзно.
Этот человек самый пожилой в городе, ему больше ста лет.
Я слышал о нем, но я не знал кто он…
Почему вы как раз сегодня собрались?
Моя собака слушается, делает все, что я ей скажу.
Я оглох от этого шума.
Читайте вслух ваши уроки.


Имамо пуно лепих обичаја.
И гостољубље je такав обичај.
Кад y српску кућу дође путник, ма и странац, одмах га понуде да седне и да ce одмори.
Питају га одакле je и куда иде, кога има на дому и каква je летина y његовом крају.
Док ce тако разговара домаћин или који старији од укућана, дотле млађи спреме што за јело да ce гост почасти.
Грех je кад ce путник не прима y кућу.
«Прими га нек ce одмори па му подај макар чашу хладне воде и кору суха хлеба, али га немој одбити!»
Тако каже наш народ.
Јован Јовановић Змај.
Гостољубље je врло леп обичај.
Хоћете ли да ми дате чашу воде?
Не волим суви хлеб.
Хајде да седнемо па да ce одморимо.
Немој да седнеш, имамо још посла.
Где je домаћин ове куће?
Шта ћемо данас да спремимо за јело?
Ја бих појео две шницле толико сам гладан.
Молим вас, да ли би могли да примите овог човека?
Немојте да га одбијете.
Какви су људи y вашој земљи.


У нас есть много хороших обычаев.
И гостеприимство является одним из них.
Когда в сербский дом приходит гость, даже если это иностранец, ему сразу же предлагают присесть и отдохнуть.
Его спрашивают, откуда он и куда идет, кто его ждет дома, и какой урожай в его крае.
И пока хозяин или кто-то из старших в доме разговаривает с ним, молодые готовят еду, чтобы угостить пришедшего.
Не принять путешественника в дом – это грех.
«Прими его, пусть отдохнет, предложи ему хоть стакан холодной воды и корку сухого хлеба, только не откажи ему!»
Так говорит наш народ.
Йован Йованович-Змей.
Гостеприимство представляет собой очень красивый обычай.
Вы бы не могли дать мне стакан воды?
Я не люблю сухой хлеб.
Давай-ка посидим и отдохнем.
Не присаживайся, у нас еще много работы.
Где хозяин этого дома?
Что сегодня будем готовить на обед?
Я настолько проголодался, что мог бы съесть две котлеты.
Пожалуйста, вы сможете принять этого человека?
Не откажите ему.
Какие люди в вашей стране?


Песник Змај Јова био je неко време на Цетињу.
Том приликом кнез Никола позва свога перјаника и рече му:
— Слушај, иди и доведи ми Змаја y двор!
Перјаник je мислио да je y питању змај из народне приче, па ce добро наоружа, уђе y једну гостионицу и упита газду:
— Je ли ту змај?
— Јест, ено га y соби!
Перјаник ce прекрсти пред вратима собе, спомену светог Василија и друге свеце и уђе, повикавши:
— Je ли ту змај?
— Ја сам — одговори му Змај Јова.
На то ce испрси перјаник и добаци:
— Ех, божја вјера, a ja сам мислио да си ти прави змај, него хајде одмах, зове те господар!
Јован Јовановић Змај je био познати српски песник.
Змај je његов надимак.
Скоро сваком имену одговара један надимак.
Надимак од имена Јован je Јова.
Надимак од имена Спиридон je Спира.
Употребљавамо надимак кад ce обраћамо некоме из наше породице, нашим друговима, пријатељима и млађима од себе.
Многе народне приче говоре o змајевима.
Деца праве змајеве од папира.
Ето, то су три значења једне речи.


Поэт Змей-Йова некоторое время пробыл в городе Цетине.
В это время князь Никола пригласил своего телохранителя и сказал ему:
— Слышишь, иди-ка и приведи Змея во дворец!
Телохранитель думал, что речь идет о змее из народной сказки, хорошо вооружился, зашёл в некий кабак и спросил у хозяина:
— А змей, здесь?
— Да, вот он, в комнате.
Телохранитель перекрестился у входа в комнату, помянул святого Василия, других святых и зашел в комнату, покричав:
— А змей здесь?
— Это я — ответил Змей Йова.
— Эх, божья вера, а я думал, что ты настоящий змей, ну-ка, давай, пойдем немедленно, государь пригласил!
Йован Йованович — Змей был известным сербским поэтом.
Змей было его прозвище.
Почти любому имени соответствует какое-то прозвище.
Прозвище от имени Йован – Йова.
Прозвище от имени Спиридон – Спира.
Прозвищами пользуемся при обращении к кому-то в нашей семье, к нашим товарищам, друзьям либо к тем, кто моложе себя.
Во многих народных рассказах упоминаются змеи.
Дети делают змеев из бумаги.
Вот, это три значения одного и того же слова.


Хоћу да вам говорим o Ловћену, o лепом црногорском брегу.
Прво што путнику пред очи изиђе, то je он;
прву црногорску реч коју чује, то je његово име;
прва стопа црногорске земље на коју стане, то je камен од Ловћена.
Куд ce год макнете, видите га.
По њему познају ce лепи дани и буре.
0 њега ce ломе громови и олује, a он вечито стоји.
Хиљаде година ударају o њега таласи сињега мора, a њему ce ништа не познаје.
Црногорац, кад полази y туђ, далеки свет, последњи камен што види од свога завичаја, то су врхови Ловћена.
Он подигне своју капу и c тешким уздисајем рекне:
«Збогом, Ловћене! Збогом, кућо моја!»
Из «Путописа», Љубомир Ненадовић.
Хајде да ce попнемо на врх брега.
Први пут чујем ову реч.
Ова кућа je од камена.
Јуче je овде била јака олуја.
Таласи ударају o обалу.
Moj пријатељ Јосип je вечито заузет.
Чујем све што ce прича.
Зачух глас из суседне собе.
Познајемо ce одавно.
Ја вас нисам познао.
Ударио сам главом o зид.


Я хочу рассказывать вам о Ловчене – красивой черногорской горе.
Первое, что путешественнику бросается в глаза – это она, первое черногорское слово, услышанное вами – это слово Ловчен.
Первый камень, на который вы наступили на черногорской земле – это камень Ловчена.
Куда бы не забрели – видите его.
По нему предсказывают хорошую погоду и бури.
Об него ударяются молнии и сильные ветры, но он вечно стоит.
Тысячами лет об него бьются волны синего моря, но это его ничуть не изменило.
Уходя в чужой, далекий мир, последнее, что черногорец видит на своей родине – это камень Ловчена.
Он снимет свой головной убор и, глубоко вздохнув, скажет:
«Прощай, Ловчен! Прощай, мой дом!»
Из «Путевых записок «, Любомир Ненадович.
Ну-ка, поднимемся на гору.
Первый раз слышу это слово.
Этот дом из камня.
Вчера здесь был очень сильный ветер.
Волны бьются о берег.
Moй друг Иосип постоянно занят.
Я слышу все, о чем говорят.
Прислушиваюсь к голосу из соседней комнаты.
Мы знакомы с давних пор.
Я вас не узнал.
Я ударил головой об стену.


— Ти рече да ти je име…
— Станко.
— Ja, ja… Станко! Па велиш, рад си да будеш хајдук?
— То ми je жеља! — рече Станко.
— A знаш ли шта je хајдук?
— Од рана детињста слушао сам како o њима уз гусле певају — одговори Станко слободно и одрешито.
— Јесте, певају… али то je мучан живот…
Видиш, ти си научио да ручаш, да вечераш, да одспаваш, a хајдуку то није дато…
Много пута не доједе, шта пута пробденише, и не питај!
— Све ја то могу! — рече Станко озбиљно и поуздано.
Оно истина ја никад нисам гладовао, али кад устреба, ја ћу гладовати боље него ико!
(Наставља ce.)
Име овог писца je Јанко.
Његово презиме je Веселиновић.
Јанко Веселиновић je написао роман «Хајдук Станко».
Како je ваше име?
Moje име je Александар.
Како ce зовете?
Зовем ce Александар Томић.
Питајте га за његово име.
Дозволите да ce представим.
Јесте ли гладни?
Није довољно само ручати и вечерати, треба и доручковати.


— Как ты сказал твое имя…?
— Станко.
— Дa, дa… Станко! Так, говоришь, что ты хочешь быть гайдуком?
— Это моё желание,- ответил Станко.
— A ты знаешь, что это такое гайдук?
— С раннего детства я слышал как про них под гусли поют – сказал Станко свободно и решительно.
— Действительно, поют, но это тяжелая жизнь…
Видишь ли, ты привык обедать, ужинать, спать, но гайдуку это не дано… Он часто не доедает, также часто не досыпает, и не проси!
— Все это мне под силу, – сказал Станко серьезно и уверено.
Правда, я никогда не голодал, но если будет нужно, я буду голодать лучше любого другого!

Имя этого писателя Янко.
Его фамилия Веселинович.
Янко Веселинович написал роман «Гайдук Станко».
Как ваше имя?
Moё имя Александр.
Как вас зовут?
Меня зовут Александар Томич.
Спросите у него имя.
Позвольте мне представиться.
Вы голодны?
Не достаточно только обедать и ужинать, надо и завтракать.


Харамбаши ce допаде ово самопоуздање.
— Али хајдук хајдука мора чувати и бранити.
Ако му друга ране, не сме га оставити да му непријатељ главу сече и птице месо једу:
Мора га на плећима својим из боја изнети!
— Млад сам, снажан сам!.. То ми неће бити тешко!
— Али хајдук више нема породице. Његова су браћа овде.
Он више не сме мислити o својим зеленим пољима, ни o ашику са цурицама
сељачким!..
Станко одмахну главом.
— Toгa сам ce морао одрећи… Све миле и драге оставио сам, па дођох амо да
потражим братства и љубави! — рече он.
(Наставља ce.)
Ова књига ми ce не допада.
Ја чувам свој новац за себе.
Не могу да ce браним y таквој ситуацији.
Оставите ме, молим вас.
Не волим да једем месо.
Немам снаге да завршим овај посао.
Дођите овамо.
Он учи музику са љубављу.
Зашто одмахујете главом, зар ми не верујете?
Песме o хајдуцима су врло лепе.


Атаману понравилась такая самоуверенность.
— Но гайдук гайдука должен охранять и защищать.
Если товарища ранили, его нельзя оставить, чтобы враг ему голову отрубил, и птицы клевали его мясо.
Он должен его на своих плечах из битвы вынести!
— Я же молодой, я сильный!.. Это мне будет не трудно.
— Но, у гайдука больше нет семьи. Его братья здесь.
Ему нельзя больше мечтать о своих зеленых полях, об ухаживаниях за крестьянскими девочками.
Станко махнул головой.
— Мне пришлось отказаться от всего… Все милое и дорогое я покинул и пришел
сюда искать братство и любовь! – сказал он.

Эта книга мне не нравится.
Я берегу свои деньги для себя.
Я не смогу защищаться в такой ситуации.
Прошу вас, оставьте меня.
Я не люблю кушать мясо.
У меня нет сил, чтобы закончить эту работу.
Идите сюда.
Он занимается музыкой с любовью.
Почему качаете головой, разве вы не доверяете мне?
Песни про гайдуков очень красивые.


— Чекај, чекај!.. A ухвате хајдука, па га на сваке муке мећу.
— Ја ћу трпети!
— И траже да одаш дружину и јатаке…
— Пре ћу умрети но пустити аваза од себе!..
Хајдуци су слушали овај разговор између Станка и харамбаше.
Све ce то њима допаде.
— Мош ли скочити? упита га харамбаша.
— Могу! — рече он поуздано.
Харамбаша показа један висок пањ недалеко од себе.
— Деде! — рече. .
— Из места? — пита Станко.
— Јок, из затрке.
Станко ce закаса. Кад дође до пања, као, да крила доби…
Из романа «Хајдук Станко» Јанко Веселиновић.
Рибари хватају рибе.
Милиција je ухватила једног лопова.
Треба знати трпети y животу.
Немојте да ме мучите.
Мука ми je од ових цигарета.
Одговарај јасно и одрешито.
Хоћете ли да ми покажете шта имате од новина.
Версај ce налази недалеко од Париза.
Пустите овог човека.
Не слушај туђе разговоре.
Kao што сте видели из овог одломка, није било лако постати хајдук.
Човек који je хтео да буде хајдук je требао прво да буде снажан, да зна да трпи
тежак живот, и да не мисли више на своју породицу.
Одласком Турака хајдуци су нестали, али ce још и сад прича и пева o њима.


— Подожди, подожди!.. Поймают гайдука и пыткам подвергнут разным.
— Я буду терпеть!
— И потребуют, чтобы выдал сотоварищей и сообщников…
— Я скорее умру, чем издам хоть звук!
Гайдуки слышали разговор между Станко и атаманом.
Все это им понравилось.
— А, ты, можешь прыгнуть?,- спросил его атаман.
— Могу! – сказал он уверенно.
Атаман показал на высокий пень, который стоял недалеко.
— Давай! – велел он.
— С места? – спросил Станко.
— Нет, с разбегу.
Станко разбежался, будто на крыльях полетел…
Из романа «Гайдук Станко» Янко Веселинович.
Рыбаки ловят рыбу.
Милиция поймала одного вора.
В жизни нужно научиться терпеть.
Не мучьте меня.
Я мучаюсь от этих сигарет.
Отвечай ясно и решительно.
Вы бы не могли мне показать, какие газеты у вас есть.
Версаль находится недалеко от Парижа.
Отпустите этого человека.
Не слушай чужие разговоры.
Из этого отрывка видно, как не легко было стать гайдуком.
Человек, который хотел стать гайдуком, должен быть сильным, знать и терпеть
трудную жизнь и не думать больше о своей семье.
С уходом турок гайдуки исчезли, но до сих пор про них рассказывают и поют.


Lani se vratio iz Afrike čuveni putnik i putopisac, doktor Emil Holub.
Kako je ovo prvi Slaven, koji je putovao po Africi, i koji je svojim radom sebi stekao ime, među najslavnijim putnicima, zato ga evo danas prikazujemo našim čitaocima u slici.
Holub je svojim putovanjem po centralnoj Africi i svojim književnim radom znatno privrijedio nauci, čemu najbolje svijedoči svečani doček njegov u Londonu, jer koga Englezi svečano dočekuju, tome ne treba drugih diploma i svedočaba, toga će priznati i sav ostali svijet.
«Slovinac», 1880.

У РАЈУ
— Наш брак je као онај на земаљском рају, срце мојe!
— Да, али мораш да ми купиш мало више гардеробе него што je Адам Еви.
А дам и Ева су живели y земаљском рају.
Има доста Цигана y централној Европи.
Лепо су нас дочекали.
Дочекали су га хајдуци и убили га на месту.
Не осећам ce добро, нешто није y реду са мојим срцем.


В прошлом году из Африки вернулся известный путешественник и автор путевых заметок, доктор Эмиль Голуб.
Поскольку он является первым славянином, путешествующим по Африке, и который своим трудом приобрел имя среди самых известных путешественников, то мы его ныне и представляем нашим читателям в этом очерке.
Голуб своими путешествиями по центральной Африке и своими литературными трудами, внес свой значительный вклад в науку, о чем самым лучшим образом свидетельствует его торжественная встреча в Лондоне, ибо кому англичане устроят торжественную встречу, тому не нужны иные дипломы и свидетельства, он станет известен во всем мире.
Газета «Словинац», 1880 г.

В РАЮ
— Наш брак напоминает земной рай, душа моя!
— Да, только ты должен купить мне побольше одежды, чем Адам Еве.
Адам и Ева жили в земном раю.
В центральной Европе есть немало цыган.
Они нас хорошо встретили.
Его поймали гайдуки и убили на месте.
Я себя чувствую плохо, что-то не в порядке с моим сердцем.


— Čuj me! Pokloni tim ljudem slobodu i život, da ne poginu ludo, jer imaju žene i djecu, a za uzdarje odat ću ti gdje se sakrio Mateja Gubec, začetnik, glavar bune.
— Da ćeš mi izdati kralja seljačkoga! — kliknu radosno, Gašo.
Neka ti bude! Neka im bude sloboda i milost, čim mi predaš Gupca!
— Zakuni se krvlju Spasitelja!
— Kunem se krvlju Spasitelja — dignu Alapić tri prsta.
— Evo me, uzmi me — reče vojvoda, mirno baciv pušku jer Gubec sam ja.
— Ti? — probljedi namjesnik banov.
— Da, ja začetnik bune, glavar vojske, ja branitelj slobode.
— Ali znaš li što te čeka? — zapita ga Alapić.
— Znam — potvrdi Gubec.

Iz romana «Seljačka buna». August Šenoa.
Поклонио ми je муж нову хаљину.
Не волим да кријем оно што мислим.
Ево га, сакрио ce испод кревета.
Треба да предам ово писмо директору.
Немам снаге ни да вичем.
Овај човек je без милости.
Кунем ce да нисам то урадио.
Закуните ce!
Шта узимате за доручак?
Обично млеко, хлеб и бутер.
Данас ништа нећу да узмем.


— Слышишь меня! Подари этим людям свободу и жизнь, чтобы не просто так погибнуть, у них жены и дети. А в обмен я тебе скажу, где скрылся Матия Губец, зачинщик, главарь восстания.
— Ты предашь крестьянского короля! – воскликнул радостно Гашо.
Да будет так! Подарю им свободу и мир, как только ты мне расскажешь, где скрывается Губца.
— Присягни кровью Спасителя!
— Присягаю кровью Спасителя — сказал Алапич поднимая три пальца.
— Вот он я, возьми меня – спокойно сказал герцог, кинув ружьё, я и есть Губец.
— Tы? – побледнел наместник.
— Дa, я – зачинщик восстания, главарь войска, защитник свободы.
— А ты знаешь, что тебя ждет?- спросил Алапич.
— Знаю – подтвердил Губец.

Из романa «Крестьянское восстание». Aвгуста Шеноа
Мне супруг подарил новое платье.
Я не люблю скрывать свои мысли.
Вон он, спрятался под кроватью.
Мне надо отдать это письмо директору.
У меня нет сил не кричать.
Это не снисходительный человек.
Я клянусь, что этого не совершал.
Клянитесь!
Что вы хотите на завтрак?
Простое молоко, хлеб и сливочное масло.
Сегодня не возьму ничего.


— Јесте ли видели онога c ногом?
— Koгa c ногом?
— Ta онога без ноге!
— Koгa без ноге?
— Ta онога са штаком!
— Кога са штаком?
— Са штаком! Онога што су му доктори одсекли ногу.
— A што су му одсекли?
— Па, кажу, хтео je да умре од ране што je добио на Јавору, па су му онда одсекли
ногу, па сад иде без ноге…
— Зар ви не знате оног c ногом?
— Не знам, — рече капетан — нисам га видео.
— Па све проси пред црквом!
— Хм!
— Ух, Боже — Благоје ce стресе — овакав бадрљак само!

Боље би му било сто пута да je умро!
A он ништа, жив! Па још пуши!
Ништа, му, каже, не шкоди.
(Наставља ce.)
Злато и сребро су племенити метали.
Запамтите само следеће изразе:
Позлаћен сат, позлаћена наруквица, посребрена кашика, посребрен нож.
Пазите сад на ове изразе:
Златан сат je сат од злата. Сребрн нож и сребрна кашика су од сребра.
Човек који проси je просјак.
Дуван шкоди човеку.


— Вы видели того с ногой?
— Koго c ногой?
— Который без ноги!
— Koго без ноги?
— Да того с костылем!
— Кого с костылем?
— С костылем! Того, которому врачи отрезали ногу.
— Да почему отрезали?
— Ну, говорят, что он хотел умереть от раны, полученной на горе Явор, после чего
ему ногу отрезали и теперь он ходит без ноги…
— Разве вы не знаете того без ноги?
— Не знаю, — сказал капитан, я его не видел.
— Ведь он просит подаяния перед церковью!
— Хм!
— О, Боже — вздрогнул – какой обрубок!

Лучше бы он умер сто раз!
A вот он нет, живой! Еще и курит!
Ничего, говорит, не вредно ему!
(Продолжение следует).
Золото и серебро – благородные металлы.
Запомните следующие выражения:
Позолоченные часы, позолоченный браслет, серебреная ложка, серебреный нож.
Обратите внимание на следующие выражения:
Золотые часы, это часы из золота. Серебреный нож и серебреная ложка — из серебра.
Человек, просящий деньги – нищий.
Табак вредит человеку.


— Па дабогме!
— Само што ми ce не допада што проси.
— Па мора да једе!
— Знам, али кад je он y рату изгубио ногу треба да му ce плати!
Лепо да му кажу: на ти брате!
Хвала теби што си за нас пролевао крв, и такве ствари…
Човек je y неку руку, то ce види — како да кажем? — изгубио ногу, иде на штаци!
Сад њему треба да једе, да пије.
Хоће богме и лулу дувана… Човек je!
Капетан ce осети позван да објасни казанџији положај инвалида:
— То je лепо што je он за своју земљу осакатио себе.
Али зато он не може сад тражити да буде саветник.
Видите: сваки онај који je пролио крв за своју земљу треба да ce рачуна y срећне,
јер ce одужио својој мајци, својој земљи.
(Наставља ce.)
Заборавили сте да платите!
Ух, извините, потпутно сам заборавио.
Нећу да чујем такве ствари!
Ја не бих волео да идем на штаци.
Осећам ce позван да вам то кажем.
Видите y каквом сам положају!
Срећан je човек који живи за нешто.
Желим вам срећну нову годину!
Ви не можете да тражите такве ствари.


— Разумеется!
— Только мне не нравится, что он еще и курит!
— Ведь, он должен питаться!
— Знаю, раз он потерял ногу на войне, ему нужно за это подать!
Следует ему сказать: ладно – вот тебе, браток!
Спасибо тебе, что ты за нас кровь проливал, и тому подобное.
Человек, каким-то образом потерял ногу и теперь ходит на костылях!
Теперь ему надо есть, пить.
Но ему хочется и трубку с табаком!
Капитан почувствовал, что должен объяснить котельщику, как тяжело инвалидам:
— Это хорошо, что он пострадал за свою страну, стал калекой.
Но зато, он теперь не будет просить милостыню, а будет консультантом.
Смотрите: любой человек, проливший кровь за свою родину, должен считать себя
счастливым, так как он отдал долг своей матери, своей родине.

Вы забыли рассчитаться!
Ой, извините, я совсем забыл!
Я не хочу слышать о таких вещах!
Мне бы не хотелось ходить на костылях.
Я чувствую, что должен сказать это.
Смотрите, в каком я положении!
Счастливый человек, который живет ради чего-то!
Поздравляю вас с Новым Годом!
Вы не можете этого требовать.


Сваки je дужан својој земљи, земља није никоме ништа…
— Е, знам и ја те ваше философије!
Знам ја ако ћеш и «у земљи јеси, y земљу отидеши»!
Али дај ти, брате, штогод y жива уста!
Видите, то je чисто… Како да кажем?.. То je страшно погледати!
Довде одсечено a човек хоће хлеба! – Па зар да проси?
Мора! Не може да ope, не може да копа!
Па још може бити понекипут слабо што и напроси.
Бре, да je мени власт, ја бих знао шта бих радио!
Ja бих лепо из куће y кућу.
Уђем унутра — седи газда и једе питу од ораха:
— А, ти једеш пите?
— Једем.
— A je ли крв јефтинија од пите? A камо ономе онде c ногом?
— A шта ce ме он тиче…
— Ха не тиче те ce, je ли? Дај овамо докторе!
Један, два, пет — колико их треба! Деде, сеци!
Сеците му ногу овде! јок, јок, не питам ја треба ли или не треба:
сеци ти само! Тако! Сад види како je ономе онде! Ха, синко!
Из приповетке «Све ће то народ позлатити» Лаза Лазаревић.
Ова кошуља није чиста, прљава je.
Немате чисту савест.
Страшно je бити сам.
Сељак ope и копа земљу.
Ја слабо пијем али много пушим.
Пијем само понекипут (понекад).
Човек je слаб кад нема пријатеља.


Каждый должен своей земле, земля никому ничего не должна…
— Эх, мне эти ваши философии известны!
Я знаю, что сказать хочешь, «на землю ты пришел, в землю и уйдешь»!
Но, дай ты, браток, что-нибудь пожевать!
Вот, смотрите, все чистое… Как говоришь?.. На это даже страшно смотреть!
До этих пор отрезано, но человек хлеба хочет! – Неужели ему придётся стать нищим?
Придется! Пахать не может, копать не может!
Да не всегда хватает, вот, собирает милостыню.
Эх, если б это было в моей власти, я бы знал, что делать!
Я бы ходил из дома в дом.
Зайду в хату – хозяин сидит, и пирог с орехами ест:
— А, ты пирог ешь?
— Ем.
— Что, кровь дешевле еды? A как быть тому там, без ноги?
— A я при чем, меня это не касается…
— Ах, тебя не касается? Давайте сюда, доктора!
Одного, двух, пятерых – сколько их нужно! Ну, давай же, режь!
Отрежьте ему ногу здесь! Нет, нет, я не спрашиваю, нужно это или нет:
режь и все! Вот так! Теперь ты видишь, каково ему? Эх, сынок!
Из рассказа «За народом не пропадет» Лаза Лазаревич.
Эта рубашка не чистая, она грязная.
У вас совесть не чиста.
Страшно быть одному.
Крестьянин пашет и обрабатывает землю.
Я мало пью, но много курю.
Я пью только изредка.
Человек слаб, если у него нет друзей.


Ено неке масе, маглом обавите.
То je цела брдска батерија; лежи као рушевина, скршена, немоћна, презрена…
Око ње поломљени сандуци, y њима ce блеште нове чауре.
Пред њом гомила лешева, згрчених руку…
Из те гомиле нешто живо миче ce, гмиже…
Четвороношке долази до нас… Претрнем од ужаса!
— Неки заостали рањеник! — Рече капетан.
Чујем људски глас, чини ми ce долази из неодређених дубина и муца:
— Тука ли Б’лгарите?.. Тука, тука, тука?
И полудели рањеник, онесвешћен, простре ce по земљи.
Иво Ћипико, «На Кајмакчалану».
Имали смо маглу на целом путу.
Лекари су још немоћни пред раком.
Он je потпуно полудео.
Муцао je од страха.
Он je тешко рањен.
Носите пажљиво овог рањеника.
Животиње иду четвороношке.
Змије гмижу.
Онесвестила ce од страха.
Толико ми je хладно да не могу да говорим.


Всё в тумане, ничего не видно.
Вся батарея на горном перевале лежит в развалинах, беспомощная, разбитая…
Вокруг нее сломанные ящики с блестящими новыми снарядами.
Перед ней куча трупов, со скрюченными руками.
В этой куче что-то живое шевелится, ползает…
На четвереньках подползает к нам… Я обмер от ужаса!
— Кто-то раненный еще остался! – Сказал капитан.
Слышу человеческий голос, кажется, что доносится он из далеких и неизведанных глубин и бормочет:
— Тука ли Б’лгарите?.. Тука, тука, тука? (Здесь болгары? Здесь, здесь, здесь?)
И сумасшедший раненный упал в обморок, растянувшись на земле.
Иво Чипико, «На Каймакчалане».
По всей дороге стелился туман.
Врачи все еще беспомощны перед раком.
Он совсем с ума сошел.
Он бормотал от страха.
Он тяжело ранен.
Несите осторожно раненного.
Животные передвигаются на четырех ногах.
Змеи ползут.
Она потеряла сознание от страха.
Мне так холодно, что не могу говорить.


За четири дана, идући помало, час кроз лако приступачне планине, час кроз долине и равнице ванредно плодне, али опустеле, стигох y равницу око Ниша, последње турске вароши, готово на самој граници Србије; био сам мало измакао, на коњу, једно пола сата испред кapaвaнa; сунце je жегло.
Отприлике на једну миљу од вароши, угледах неку широку белу кулу која ce издиже усред равнице, која ce блистала као пароски мрамор; стаза ме je к њој водила; ja joj приђох ближе и, давши свог коња да га придржи једном турском детету које ме je пратило, седох y хлад од куле да мало отпочинем.
Тек што сам ceo кад, подигавши очи на споменик y чијем сам хладу био, видех да су његови зидови, за које ми ce учинило да су саграђени од мрамора или од белог камена, начињени од правилних слојева људских лобања.
(Наставља ce.)
Ставите два слоја боје на овај зид.
Учинило ми ce да сам чуо нешто.
Придржите ми, молим вас, торбу док отварам врата.
Егејска обала није много приступачна.
Река пролази кроз врло плодне долине.
Ова кула je отприлике десет метара висока.
Једем час y подне, час y два.
Куда води овај пут?
Води ка граду.


В течение четырех дней, понемногу продвигаясь то по легкодоступным горам, то по долинам и равнинам необычайно плодородным, но опустевшим, оказался я в поле недалеко города Ниш, последнего турецкого городка, почти на самой границе Сербии. Я ехал верхом на лошади и опередил караван, где-то на полчаса.
Солнце жгло немилосердно.
Примерно в миле от города, увидел я какую-то широкую белую башню, которая возвышалась над равниной и сверкала паросским мрамором. Тропинка вывела меня к башне. Подошел я ближе и, отдав лошадь одному из сопровождавших меня турецких мальчиков, присел в тень башни, чтобы немного отдохнуть.
Как только я присел и поднял глаза на памятник, в тени которого был, то заметил, что его стены, которые казались мне мраморными или из белого камня, в самом деле, сложены из ровных рядов человеческих черепов.

Красьте эту стену в два слоя.
Мне что-то послышалось.
Подержите, пожалуйста, мою сумку, пока я открываю дверь.
Эгейский берег не очень доступный.
Среди плодоносных долин течет река.
Эта башня высотой примерно десять метров.
Я обедаю в полдень или около двух часов.
Куда идет эта дорога?
Идет в город.


Te лобање и та човечја лица, огољена и побелела од кише и сунца, облепљена са мало малтера, образовали су потпуно славолук који ме je заклањао од сунца.
Могло их je бити петнаест до двадесет хиљада.
Ha некима je још била заостала коса и лепршала ce као лишај или маховина на ветру; планински поветарац дувао je живахан и свеж и, продирући y многобројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао y њима шуштање, тужно и жалостиво.
Нисам никога имао да ми објасни тај дивљачки споменик; дете које je држало два коња за узде играло ce са ситним отпацима лобања што су ce распадале y пpaxy y подножју куле.
(Наставља ce.)
Немојте да баците папире на под.
Баците их y канту за отпатке.
Имате ли сто динара ситно?
Не волим млеко y праху.
Зашто ce жалите, зар вам није добро овде?
То je потпуно немогуће.
Овај човек није потпуно нормален.
Видим на вашем лицу да нисте спавали.
Заборавила сам да залепим марку на коверти.
Марка ce одлепила од коверте.


Tе черепа и те человеческая лица, оголенные и побелевшие от дождя и солнца, скреплены между собой цементной кладкой и образовали своеобразную триумфальную арку,  заслоняющую меня от солнца.
Возможно, что тут их тысяч пятнадцать, двадцать. На некоторых еще сохранились волосы, и они как лоскуты мха развевались на ветру. Горный ветерок, быстрый и свежий, проникал через многочисленные отверстия в головах, лицах и черепах, создавая шорох, печальный и грустный.
Никого не было рядом, чтобы пояснить мне, что представляет собой этот дикий памятник: мальчик, придерживающий две лошади за поводья, играл мелкими осколками черепов, которые постепенно превращались в порошок у подножья башни.

Не бросайте бумагу на пол.
Выбросьте её в ведро для мусора.
У вас нет сто динаров мелочью?
Я не люблю молоко из порошка.
Почему вы жалуетесь, разве вам тут плохо?
Это абсолютно невозможно.
Этот человек совершенно ненормален.
Вижу по вашему лицу, что вы не спали..
Я забыла наклеить марку на конверт.
Марка отклеилась с конверта…


Ја сам био тако посустао од умора, од врућине и од дремежа, да сам заспао наслоњене главе уз тај зид одсечених глава; пробудивши ce, нашао сам ce окружен караваном и великим бројем турских коњаника, који су дошли из Ниша да би нас пратили при нашем уласку y град; рекоше ми да су то главе петнаест хиљада Срба коje je паша поубијао y последњој српској побуни.
Ова равница je била поприште смрти тих племенитих побуњеника, a овај споменик њихова гробница; ја поздравих оком и срцем остатке тих јуначких људи, чије су одсечене главе постале гранични камен независности њихове отаџбине.
Србија, y коју ћемо да ступимо, je сада слободна, и планински ветар изазива песму слободе и славе у кули Срба који су умрли за своју земљу! Ускоро ће и сам Ниш бити њихов; нека сачувају овај споменик!
Он ће научити њихову децу колико вреди, независност једног народа, показујући им по коју су je цену њихови очеви откупили.
Алфонс де Ламартин, «Пут на Исток».
Независност једног народа вреди више од свега.
Овај човек не вреди пет пара.
Хоћете ли да ступимо y контакт?
То je последњи пут што разговарам c вама.
Ја бих вас испратио до куће али немам времена.
Сачувајте свој новац, не треба ми ништа.
То не вреди ништа.


Я был таким усталым от жары, что задремал и уснул, прислонив голову к этой стене из отрубленных голов, и проснувшись, оказался в окружении каравана и множества турецких всадников, прибывших из города Ниш, чтобы сопровождать нас при въезде в город.
Мне сказали, что это головы пятнадцати тысяч сербов, которых турецкий паша казнил во время последнего сербского восстания.
Эта равнина оказалась полем боя и гибели этих благородных бунтовщиков, а этот памятник – их гробницей. Я поприветствовал взглядом и душой останки этих героических людей, отрезанные головы которых стали пограничным камнем независимости их отчизны.
Сербия, в которую мы вступаем, теперь свободна, и горный ветер поет песню свободы и славы в башне сербов, умерших за свою Родину! Скоро и сам Ниш станет сербским и, пусть сохранится этот памятник!
Он расскажет их детям о цене независимости одного народа, покажет им какой ценой их отцы ее получили.
Альфонс де Ламартин, «Путешествие на Восток».
Независимость одного народа стоит дороже всего.
Этот человек не стоит ни копейки.
Вы не хотите, чтобы мы познакомились?
Это последний раз, когда я с вами разговариваю.
Я бы вас проводил до дома, но нет у меня времени.
Оставьте свои деньги, мне ничего не нужно.
Это ничего не стоит.

Добавить комментарий

Ваш адрес email не будет опубликован. Обязательные поля помечены *